Већ седам деценија из расадника, надомак Опленца, путују у свет високосортне и здраве воћне саднице. Млади инжењер, 36-годишњи Верко Качаревић, сарађује са научним институцијама

Изложена од раног пролећа до касне јесени благотворном дејству Сунчеве топлоте, питома и плодна шумадијска земља у селу Винча, надомак Тополе и на самим падинама Опленца, створена је да рађа најквалитетније воће у региону. Све су то знали и преци данашњих предузимљивих, вредних и школованих одгајивача воћа и њихових садница.

Млади људи не напуштају Винчу. Враћају се у родни крај са факултетским дипломама и савладаним знањем из области аграра, гаје на најсавременији начин шљиве, јабуке, брескве, кајсије, трешње, вишње, али и саднице истог воћа које налазе купце и изван наше земље.

Једна од виђенијих фамилија власника великих расадника јесу и Качаревићи, који се традиционално, већ пуних седам деценија, баве овим послом. Многи воћњаци, не само у Шумадији и Србији, већ и у земљама бивше СФРЈ и Русији, засађени су квалитетним садницама Качаревића из Винче.

Све почео деда Јанко

Родоначелник гајења квалитетних садница био је отац и деда данашњих власника, Јанко Качаревић, који је још 1927. завршио Средњу пољопривредну школу у Букову. Овај човек је давне 1936, осим бројних признања, добио и Орден светог Саве V реда за најбољи шљивик. Његови наследници, данас, настављају традицију гајења најбољих врста садница у беспрекорно уређеним расадницима и пластеницима, у условима врло повољне климе и плодне земље.

Отац Вељко Качаревић је пре неколико година поделио посед по жељи млађег сина Верка, дипломираног инжењера заштите биља. На своја четири и по хектара и пет хектара које је узео у закуп на 15 година, млади инжењер гаји висококвалитетне врсте шљива, јабука, бресака, крушака, уз неизоставне савете доктора пољопривредних наука, професора Новице Милетића.

Његови производи имају званичну гаранцију да су најквалитетнији и најздравији садни материјал, са контролисаним матичним стаблом и подлогом. У разговору са младим и успешним произвођачем, Верком Качаревићем, кога смо недавно посетили, сазнали смо да је само у 2006. извезао 100.000 садница различитог воћа у Хрватску!

Његов расадник је брижно негован још од 2001, када се осамосталио, при чему су отац Вељко и брат Жељко задржали посед од осам и по хектара, на коме се такође успешно негују воће и саднице. Амбициозан и вредан, са јасним пројектима за будући развој, овај 36-годишњи отац троје деце (Јанко, Софија и Селена) сматра да је Србија запустила пољопривреду, уместо да јој се посвети у потпуности. Према његовом мишљењу, нови закон о заштити здравља биљака донет је у прави час, као неопходни корак за увођење реда у воћарству и расадничарству, где се до сада нису поштовали ни прописи, ни стандарди о садном материјалу.

Министарство за пољопривреду увело је ред на тржишту, док Министарство финансија обезбеђује понуде које могу бити од значајне користи људима који почињу да се баве овим послом.

У Винчи све више деце

Верко Качаревић је остварио интензивну сарадњу са пољопривредним факултетима у Београду и Новом Саду, као и са институтима за пољопривреду у Београду и Чачку. На тај начин је обезбедио примену савремених метода у гајењу квалитетних и сортно чистих садница.

У његовом пространом дворишту у Винчи, тој “српској Калифорнији” како је називају експерти за воће и саднице, теку обимни радови који ће обезбедити паркинг за велике хладњаче и друга возила, као и за формирање још неколико пластеника, у којима ће се неговати и вишеслојно поврће.

У таквим, квалитетно значајно измењеним условима, биће ефикаснији транспорт производа у Хрватску, Русију, Италију и друге европске земље. За почетак, Верко Качаревић има две хладњаче од по 50 тона, у току сезоне ангажује 30 радника дневно, у сталном радном односу је петоро запослених. Конкурентан је брату Жељку и оцу Вељку на домаћем тржишту, али већ годинама често заједнички иступају на иностраном.

Верко Качаревић је један од оних образованих људи који неизмерно воле своје село. Са поносом истиче да је Винча по много чему специфична у нашој земљи и једно од ретких великих села у којима је наталитет у сталном порасту. Захваљујући углавном повратку младих и школованих у родни крај. Тако, данас у основној школи у Винчи постоје чак четири одељења, за разлику од неких села у околини, у којима ни здружени не могу да формирају једно одељење, што је случај са оближњим Јарменовцима, Војковцима и Гуришевцима.

Није, ипак, довољно имати само плодну земљу и добру климу. Верко Качаревић истиче да је у његовом послу неопходно имати много стрпљења, образовања и жеље да се сарађује са људима из пољопривредне науке. Свестан је да у овом времену мора да улаже, што ће се временом вратити и исплатити, али се и жали да вишегодишње засаде нису у могућности да сачувају од све чешћих временских непогода.

Прича о Качаревићима из Винче је не само прича о традицији, већ и подстицај да се изграђеном свешћу могу остварити велики пројекти у пољопривреди.

Олга Васиљевић