Квалитет домаће привреде се није битније поправио, па смо на ранг-листи конкурентности веома ниско, иза Хрватске и Румуније што, уз остало, мора да буде једна од поука из 2006. године

Резултати нису лоши, али је цена која је за то плаћена прилично висока и питање је колико се на дуги рок може одржати таква економска политика.

Овако је др Јуриј Бајец, професор београдског Економског факултета, оценио у једној реченици економску 2006. годину. Истовремено, у интервјуу за Економетар, објашњава да је доста тога урађено „површински“, јер се није дубље ушло у неминовне промене. Отуд не чуди што се квалитет домаће привреде није битније поправио, па смо на ранг-листи конкурентности веома ниско, иза Хрватске и Румуније што, уз остало, мора да буде једна од поука из 2006. Јер, то значи да држава није довољно учинила да би привреду оспособила да се понаша економски на тржишту.

Шта је, по Вашем мишљењу, у економском смислу главна карактеристика економске 2006. године?

– Влада је, на први поглед, остварила оно што би и свака друга желела, а то је солидан привредни раст уз истовремено смањење инфлације. При томе се тај раст заснива, са једне стране, на повећаном извозу а са друге, на порасту продуктивности али у упрошћеном смислу – порасла је производња и нова вредност, али се број запослених није увећао. Ту треба имати у виду да је привредни раст добрим делом везан за повољне трендове на светском тржишту, управо за нашу сировинску извозну структуру. То може још неко време да траје, али је питање колико се Србија на то може ослањати. Имали смо и релативно повољне околности на увозној страни а поготову када је реч о енергентима, о нафти, чији је раст цена на светском тржишту заустављен у другом делу прошле године.

Једно велико „али“

– Дакле, и ту, као и код ценовне стабилности, постоји једно велико „али“, па се отуд поставља и питање колико се на такав начин на дужи рок могу очекивати овакви резултати. Зато је ценовна стабилност скупо плаћена. Прво, држава која контролише скоро половину цена производа и услуга уздржавала се од било каквог озбиљнијег повећања цена. Није исправљала ни очите диспаритете или једноставно пратила неке нормалне цене, на пример, код струје, и то из предизборно-политичких разлога. Друго, НБС је својом политиком, а пре свега продајом благајничких записа, на велико задовољство пословних банака, покушавала да на неки начин одржава стабилност у систему, али је то имало и своју цену. Само за камате у том делу дала је преко 100 милиона евра.

Скуп динар

– Моје је мишљење да такозвани скуп динар, који је у доброј мери допринео нижој инфлацији, не би требало на досадашњи начин да се одржава и да предуго траје. Али, с друге стране, ни у ком случају не бисмо смели да се вратимо на политику курса која би на мала врата штитила оне делове привреде који немају перспективу. Значи, курс не може да буде показатељ на основу кога ће предузеће водити своју политику. Оно треба да води политику што нижих трошкова, што боље продуктивности и организације јер то је најбитније. Иако би извозници волели да је за њих курс повољан, највећи број њих и увози. Тако они мало зараде на увозу, мало изгубе на извозу али онај ко добро ради, заправо се на курс много и не жали, каже др Бајец.

И најзад, у другом делу године, кад је отишао ММФ и кад се створила предизборна атмосфера, очигледно је да су попустиле стеге фискалне политике и да је ту дошло до једног озбиљнијег померања.

Које се основне поуке из прошле године могу извући?

– Доста тога је урађено површински и кад је реч о реструктурисању и реформисању домаће привреде, па би то морала да буде прва поука. Ја не кажем да није усвојен велики број важних закона, да неки процеси приватизације нису одмакли, али ми се, ипак, чини да се није дубље ушло ни у једно суштинско питање у било ком сегменту. И у том смислу текуће политике, као што су монетарна и фискална, не могу да буду замене за те дубље промене које се односе пре свега на брже завршавање приватизације државних и друштвених предузећа и почетак приватизације јавног сектора. Тек када се то уради добија се много привлачнији амбијент за стране директне инвестиције, пре свега за оне гринфилд, које ће у будућности бити главни извор, после ових садашњих продаја фирми.

Сада, у овом предизборном расположењу, често се може чути како је у земљу ушло четири милијарде долара страних директних инвестиција, а кад се то погледа боље, види се да је то у највећем делу продаја мобилне телефоније, продаја банака и неких других добрих фирми. Веома је мало ‘’зелених’’ улагања и изградње нових производних објеката који ће отворити нова радна места.

Буџетска неравнотежа

Иако је неизвесно како ће изгледати нова влада и за коју ће се економску политику определити, једини званични папир јесте Предлог буџета за 2007. Како бисте оценили економску политику предвиђену овим документом?

– Мада се зна да је Предлог буџета за 2007. прављен у специфичној ситуацији, јер га је предложила влада која одлази и коју овај документ и не обавезује, то не умањује примедбе које се ту могу ставити. Најпре, очигледно је да је овај буџет „пренадуван“ и да је за скоро милијарду евра већи од претходног. С друге стране, он просто садржи у себи једну опасну неравнотежу, кад се упоређује приходна и расходна страна. Тако се, рецимо, тешко може очекивати да ће приходи од ПДВ и акциза, који су главни извор буџета, „прокњижити“ онолико велико повећање колико се предвиђа. Ту треба имати у виду да је овогодишња наплата подбацила, па се поставља питање зашто би се у 2007. толико драстично побољшала.

Истовремено је на приходној страни законом смањен један део пореза на плате. То је добро са становишта привреде, али само тим потезом буџет губи неколико десетина милијарди динара. И сад имамо ситуацију да на приходној страни „шкрипи“, нарочито у оном најиздашнијем делу као што су ПДВ и акцизе, а на расходној страни је неким законима и одлукама подигнута јавна потрошња, кроз повећање плата у јавном сектору у најширем смислу те речи. Није, притом, уопште спорно да су многи имали ниске плате – лекари, учитељи, професори, полицајци или рецимо официри, али је ту реч о неколико стотина хиљада таквих плата, укључујући и оне везане за државну управу. Ту се ставља својеврсна рампа која се више не може спустити. Јер, будућа влада не може да дође и каже – сада ћемо вам смањити плате. С друге стране, повећане су обавезе проистекле из неких уставних одредби, као што су издвајања за Војводину и за општине. На овакве проблеме буџета, са становишта његових текућих расхода, сад се надовезују и они специфични у виду Националног инвестиционог плана.

Какво је Ваше мишљење о томе?

– Од самог почетка моје је мишљење да није лоше да држава има план, али прави план, то подвлачим, са неколико приоритета важних за Србију, који би се финансирали из дела пара који се у вези са НИП помињу. И онда би требало видети да ли је можда разумније да се део тог новца искористи за измирење оних спољних дугова који носе високу камату или доспевају кад то није згодно за Србију. У сваком случају, очигледно је да је НИП „улетео“ кад је већ почело да се прича о изборима и онда министар финансија, чак и да је хтео, није могао да се спасе опште навале на те паре. Свако министарство је ту имало неко своје парче, па су се тако гомилали неки назовипројекти. Добра страна свега тога јесте што није пуно пара потрошено, јер било је више прича него стварних улагања.

Како се паре троше

У Србију девизе стижу по различитим основама, а највише преко куповине домаћих фирми и дознака из иностранства. Део капитала долази из шпекулативних разлога јер се овде на различитим трансакцијама може добро зарадити на разлици у каматама. У вези с тим др Бајец каже да јесте важно да паре стижу, али је још важније како се троше. Код нас приватизациони приходи добрим делом одлазе у јавну потрошњу. Слично се дешава и са дознакама које највећим делом завршавају у куповини увозних добара. Сликовито речено – мој брат живи у Штутгарту, ради у фабрици аутомобила, приштедео је и послао паре мени. Онда сам их ја потрошио тако што сам купио ауто направљен у Немачкој. И шта држава има од тога, има пораст спољнотрговинског дефицита, нешто мало је зарадила на царини и порезу, као и на гориву које ћу овде куповати. Суштина целе приче јесте да се производни и потрошни циклус у земљи морају боље избалансирати.

Зато и мислим да би нова влада, под хитно, морала да у најмању руку веома озбиљно ревидира овај план. За то се залажем не само због тога што би примена НИП, овако како је сада „скројен“, сигурно деловала на инфлацију, бар једним делом, већ пре свега због тога што овај друштвени капитал треба трошити на начин који ће јасније да истакне оријентацију владе са становишта њених стратешких опредељења.

Развојна политика

Ако се занемари већ споменути документ, шта је то што би, по Вашем мишљењу, морала да буде окосница макроекономских мера у 2007?

– Ја очекујем да нова влада и премијер предложе нови буџет, који не мора драстично да се разликује од садашњег, а заједно са њим и економску политику за ову годину. Уз то, очекујем да премијер у свом говору инаугурише економску политику владе у наредном четворогодишњем периоду. Ако то буде влада која ће бити реформски и тржишно „обојена“ са проевропском оријентацијом, која неће бити скуп феуда, него ће имати јачу унутрашњу компактност, онда је битно следеће. Врло је важно да оно што ће се дефинисати монетарном и фискалном политиком, што су заправо две главне полуге којима се управља текућом економском политиком, уклопи у развојне приоритете које је влада недавно усвојила кроз Националну стратегију развоја до 2012. године. Дакле, врло је важно да се наговести да ће се, поред текуће, водити и развојна политика, водећи рачуна о приоритетима који су ту постављени.

На овоме посебно инсистирам зато што ова стратегија не би смела да буде још један папир који се гура у запећак, већ документ који ће се поштовати. Отуд би иза њега морали да стану, поред владе која је то већ учинила, и синдикати, послодавци и парламент. Суштина је у томе да то треба да буде документ који обавезује, који на неки начин усмерава Србију ка ЕУ.

Одлагање поскупљења

Шта ће највише утицати на даље кретање инфлације и какав се годишњи салдо може очекивати?

– Заиста је тешко у овим садашњим условима прогнозирати даље кретање инфлације. Не зна се какву ће политику водити нова влада, ко ће бити гувернер НБС и да ли ће се у моделу монетарне политике нешто мењати. Осим тога, поставља се питање у којој мери ће се наставити досадашњи прилив капитала из иностранства који је, заједно са другим облицима, заправо засуо Србију. Делимично сигурно хоће, али се не зна како ће се на то деловати. Ако би се водила политика даље апресијације динара, онда би релативно ниска инфлација морала веома скупо да се плати, као и прошле године. То је једно отворено питање. Друго се тиче корекције цена. Ја сумњам да држава може целу ову годину да једноставно прође а да ништа не промени у ценама које она држи под контролом. А само поскупљење струје од рецимо 20 одсто са индиректним ефектима, донело би годишњу инфлацију од два одсто. Па нек поскупи још и нафта, и то би сигурно утицало на инфлацију. Ја хоћу да нагласим и то да у ситуацији коју имамо на тржишту, због разних монопола које се баш и не трудимо много да уклонимо, не можемо очекивати неки озбиљнији пад цена.

Оно што ће можда побољшати ситуацију то је даље отварање привреде. И ово са ЦЕФТ-ом је нешто што смо већ имали, али је тим уговором ипак олакшано функционисање Зоне слободне трговине, могло би да делује на смањивање инфлације, на начин као што је то био случај у земљама ЕУ.

Због свега тога је тешко давати неке поузданије прогнозе. Многи кажу: овакав начин држања инфлације је нереалан, значи имаћемо већу инфлацију. Ја нисам сигуран у то. Наравно, неко поновно враћање инфлације на двоцифрену не би било добро, она би морала да је испод 10 одсто.

А поводом дилеме како избећи високу цену држања инфлације на ниском нивоу одговор је – једино кроз јачање конкуренције. Ако би се омогућио лак улаз на наше тржиште то би онда, кроз већу конкуренцију, обарало цене. Према томе, политика конкуренције је једна од врло важних политика у наредном периоду.

Нове инвестиције

Већ сте изјавили да би за економску стабилност било добро да у 2007. извоз буде већи за 20 одсто, а да стране директне инвестиције „теже“ бар 2,5 милијарди долара. Може ли се то остварити и под којим условима?

– То се може остварити. Прошле године имали смо и знатно већи извоз од тих 20 одсто, додуше у доброј мери због конјунктуре на светском тржишту метала. Моја је порука да бисмо те високе стопе морали да имамо стално.

Три приоритета

– У званичној Националној стратегији развоја до 2012. предвиђена су три приоритета у које би нова влада морала да уклопи своју стабилизациону и фискалну политику. Први приоритет је стварање инвестиционог амбијента за привлачење страних, пре свега гринфилд инвестиција. То подразумева гомилу ствари јер се овде не ради само о томе да стопа пореза на добит буде најмања у Европи, то је недовољно. Много је важнији осећај сигурности, одређени дугорочни интереси које неко може да има и сама валоризација нашег простора. Други развојни приоритет је инфраструктура. Рачунице су показале да би преко 20 милијарди долара требало да иде у развој инфраструктуре у годинама до 2012. Потребно је створити добру мрежу не само саобраћајну већ и енергетску и телекомуникациону, која би овом делу Балкана дала одређену предност. Трећи приоритет јесте веза између образовања и вештина, односно знања која се данас траже на тржишту рада. Према неким нашим анализама, скоро сваки други, нарочито са средњим образовањем, а богами и на другим нивоима, није оспособљен за рад. Или, у наредних пет до шест година, неколико стотина хиљада људи ће фактички морати да напусте државно-друштвени сектор, а не могу сви у пензију или да примају социјалну помоћ. Зато је толико важан и овај приоритет, истиче др Јуриј Бајец.

Пошто смо лане „прокњижили“ чак четири милијарде долара страних директних инвестиција, неко ће рећи да се до 2,5 милијарди лако може доћи. Ја бих рекао да није баш тако, али се то може остварити, при чему је моја поента на томе да би већ ове године значајан део морале да буду гринфилд инвестиције. А све то би допринело и остваривању стопе раста од седам одсто. Без свега тога би цела Стратегија развоја до 2012. већ почела да клима, што би било веома лоше. При томе, треба имати у виду да се 2006, на сву срећу, уклапа у те процене. Резултати нису дошли из суштинских промена, али су, ипак, дошли.

Поверење у динар

На јачање динара, односно околности у којима се то постиже, доста се различито гледа у економској струци, као и на одрживост тога на дужи рок. Ваш став о томе?

– Народна банка је учинила напор да врати поверење у динар, што је у нашим условима веома тешко. Прво, највећи број трансакција и уопште укупног новца је у еврима, а није у динарима. Друго, без обзира на велике камате које је НБС нудила на динарске штедне записе и, коначно, на високе камате које су банке нудиле на динарску штедњу и то без пореза, за разлику од девизних камата – све је то само смањило, и то веома мало, огроман проценат штедње у девизама. Јер, једноставно, Србија је прошла период тоталне девалвације националне валуте и веома је тешко вратити поверење у динар. И друге земље у транзицији имају тај проблем па су потребне године да национална валута добије неку своју тежину. То је једна страна приче, а друга је да даље ‘’јачање’’ динара, по мом мишљењу, не би имало никаквог смисла, па би и ту морала да постоји нека доња граница.

Много је важније да фискална политика државе, значи јавна потрошња и приходи и расходи државе, буде вођена тако да не оптерети централну банку која је онда приморана да вуче потезе из којих проистиче ово вештачко јачање динара. Јер, о томе се заправо ради. И зато бих и посебно истакао да политика циљања инфлације тражи много бољу подршку свих других учесника јер ће, иначе, цена те политике бити велика.

Опасни дефицити

У годишњем извештају ЕБРД, уз ону већ познату оцену да је Србија лидер у региону у погледу привредног раста, истовремено се упозорава да висок ниво државне потрошње и велики дефицит текућег платног биланса могу постати проблем уколико се смањи прилив новца. Шта је ту решење?

– Као што сте рекли, уз општу похвалу дошле су две врло јаке критике. Кад је реч о потрошњи ја морам да кажем, ако су подаци тачни, да је ревидирањем домаћег производа за 2005, па тиме и за 2006. „снимак“ потрошње нешто повољнији. Наиме, кад се посматра овај већи ниво бруто домаћег производа, онда је учешће потрошње пало на испод 40 посто. Ако је тиме захваћена цела јавна потрошња, онда неко њено бесконачно смањивање није могуће.

Кад је реч о дефициту текућег платног биланса он је, на жалост, већ годинама доста висок, сада је око 10 посто БДП, а у неким годинама је достизао 13, па и 15 посто. Просто речено, наш извоз је још увек толико мали да једва покрива половину увоза и ту настаје „рупа“ која се мора покривати из других девизних прихода. Проблем је у томе што се и приликом рада на Стратегији развоја до 2012. показало да се овај текући дефицит неће лако смањивати. Једноставно, тај раскорак између увоза и извоза ће и даље постојати, али ће се временом смањивати. То је ситуација која увек може да изазове нервозу код међународних финансијских организација и страних инвеститора, јер то је елеменат нестабилности. Зато је најважније да извоз расте и да текуће обавезе према иностранству могу да се сервисирају са, рецимо, највише једном четвртином вредности укупног извоза.

Катарина Секулић