Победе на стадионима и халама обично, код нас, служе као утеха за драматична понижења и поразе на политичком и економском плану.
Данијел Цвијетићанин
Зато наша јавност није навикнута на поразе на спортским теренима. Можда је већ заборављен тријумфални повратак наше кошаркашке репрезентације са првенства у Атини 1995. године? Одушевљени Југословени дочекали су свој тим испред Скупштине града, са чијег су балкона кошаркаши отпоздрављали, узгред збијајући шале на рачун Туђмана и хрватске репрезентације. Само неколико дана касније, хрватска Олуја је збрисала Српску Крајину, а 250.000 Срба је протерано из демократске Хрватске, док је “неколицина” заосталих побијена. Овог месеца, вишеструки првак света у фудбалу, репрезентација Аргентине, убедљиво је победила репрезентацију Србије и Црне Горе на финалним такмичењима у Немачкој. (Можда је то добар знак да Срби неће бити протерани из Црне Горе и са Косова?) Фудбалска јавност обрушила се на (ваљда још наше) репрезентативце и тренере, а вехементно изражавање жалости није било без примеса ликовања. Као и у другим областима живота, и у фудбалу је однос броја голгетера према броју експерата, један према милион. Упркос томе, предмет критике чешће су професионални голгетери, него неуки (а лајави) експерти.
У Гелзенкирхену је доказано да и добар тим може да доживи катастрофалан пораз, али да су бућоглави експерти увек победници, независно од резултата. Не кажем да треба да славимо што смо до такмичења у Немачкој уопште стигли, али погледајте где смо рангирани на неким много важнијим листама и такмичењима, на којима се мери степен конкурентности привреде (Извештај СЕФ-а, тј. Светског економског форума, за 2005-2006). Ако 32. место у фудбалу доводи нацију до очајања, 80. место према индексу конкурентности раста (ИКР), у друштву Алжира, Јерменије, Вијетнама и Молдавије, требало би да изазове бар ћутање, уместо громогласног хвалисања, наших лидера и експерата. Према индексу пословне конкурентности, СЦГ је заузела 86. место (међу 116 земаља), а друштво нам је, у овом случају, Зимбабве, Уганда, Мали и Јерменија. У оквиру истог извештаја СЕФ-а, земље су рангиране и према индексу макроекономског окружења, као компоненте индекса конкурентности раста. Овде смо пласирани на 111. место (од 117 земаља), ваљда захваљујући „проактивној” економској политици? Друштво нам праве Мадагаскар, Никарагва, Доминиканска Република и Гвајана. Могуће је да индикатори СЕФ-а нису поуздани, али они свакако обелодањују где нас, и како нас, свет види.
Приметимо још да се на „очајном” 32. месту (по ИКР-у), према извештају СЕФа, налази Словенија, а око ње су Француска, Белгија, Кувајт и Кипар. Када бисмо били у привређивању једнако „лоши” као у фудбалу, у том бисмо се друштву и ми нашли. Да ли ово може да утеши навијаче, или ће једино да обесхрабри економске аналитичаре?
Најзад, треба захвалити аргентинским репрезентативцима што нису дозволили да дамо почасни гол! То би био врхунац цинизма и понижења, које би личило на похвале и одличне оцене које наши лидери реформи, упркос лошим резултатима привреде, добијају (од стране функционера САД и ЕУ) на међународним конференцијама и приредбама.
