После година проведених на позоришним даскама и на снимањима телевизијских серија Јована Петровић се посветила раду са децом којој приступа са крајњом искреношћу и поштеним односом, наученим још у детињству у дому свог деде Миодрага Петровића Чкаље

Када су године глумачког искуства већ биле иза ње, Јована Петровић је готово преко ноћи, али не и неочекивано, променила курс свог уметничког стваралаштва према педагошком раду с децом. Дипломирани студент Факултета драмских уметности, у чувеној класи професора Миленка Маричића и асистената Гордане Марић и Бранислава Жаге Мићуновића из које су стасали Никола Ђуричко, Борис Миливојевић, Иван Јевтовић, Дејан Луткић и читава плејада врсних глумаца, Јована памти студентске дане по невероватној динамици и целодневним ангажманима који су их сачували од свеопштег хаоса, почетком деведесетих. Проводили су своје академске дане у јединственом свету игре и маште, посебним вокацијама својственим само глумачком еснафу.
Била је студент друге године када ју је Ирфан Менсур ангажовао за представу „Вартоломејски вашар”. Била је то велика част за младу будућу глумицу у време када је академцима било строго забрањено да се пре завршене друге године студија појављују у било ком медију, у позоришту, на филму или телевизији. На препоруку Јована Ћирилова долазила је на пробе код професора Мирослава Беловића да увежба улогу у представи „Не очајавајте никад” која је, потом, шест година била на репертоару „Ступице”, у Југословенском драмском позоришту.

– Били су то дани младалачке безбрижности и отворених врата за глумачка умећа. Јер, глума је глума, подједнако примењива за све медије који јој укажу поверење – каже у разговору за Економетар Јована Петровић. – Диплома је дошла као логична завршница једне дивне животне епизоде у којој ни сањали нисмо да нас одмах ту, иза ћошка, чека озбиљна криза свести, морала, вредности и страшног осећаја да наша, глумачка, професија никоме није потребна.

Ретка су времена, барем код нас, била она спокојна или турбулентна, у којима глумци могу да се избирљиво понашају према понуђеним улогама. Уз вечити упит шта, заправо, значи бити глумац, прихватају се ангажмани, најчешће у више медија.

Опширније у штампаном издању