Дипломирани економиста, са 20 година радног стажа, Јасмина Алексић-Станковић остала је без посла у Беобанци а данас је власница бутика у коме се продају атрактивне уметничке рукотворине

Како започети нови посао и како се снаћи у неизвесним транзиционим временима – питања су које себи постављају стотине хиљада незапослених у Србији. У незавидној категорији незапослених су различити људи: од оних који до сада нису успели нигде да се запосле до оних који су остали без посла а све до почетка праве транзиције, која је наступила после 2000. године, примали су какве-такве принадлежности.

Једна од 4.500 запослених у Беобанци, која се међу првима нашла под ударом стечаја ранијег државног банкарског система, била је и педесетогодишња Јасмина Алексић-Станковић, дипломирани економиста, мајка двоје деце, данас успешних студената. У годинама кад, по погрешном схватању које овде влада, више није била млада, а заправо се осећала у пуној радној снази, Јасмина Алексић-Станковић је једино знала да после две деценије радног стажа мора да предузме иницијативу и да почне да ради нешто сасвим другачије од посла економисте. Била је свесна да не сме да се преда малодушности и апатији.

Охрабрујући комплименти

У складу са пословицом да “у сваком злу има и добра”, нашој саговорници је година дана размишљања, после изгубљеног радног места, била неопходна да би осмислила нову егзистенцију и наставила радни век. Пошто је увек имала таленат за уметничко осмишљавање и креативност, почела је да шије маштовиту гардеробу за чувене лутке “Барбика”, која се није разликовала од оне аутентичне и скупе.

Дар за израду маштовитих малих предмета и шивење учинио је да се после “Барбикине” гардеробе охрабри и почне да израђује модерне делове женске одеће, уникатне и јединствене, али и да ствара аутентични накит. Они којима је нудила своје производе били су одушевљени врхунском естетиком, уметничким дизајном и смислом за склад боја. Подстакнута оправданим комплиментима пријатеља и познаника, посредством којих је налазила купце, ова енергична жена је почела да размишља да за свој мали бизнис пронађе одговарајући простор у коме би сви ти лепи предмети били изложени очима пролазника и купаца.

Желела је да њене огрлице, наруквице, ланчиће с медаљонима, ташнице, сандале и други предмети добију место у осмишљеном ентеријеру. Случајно, како то у животу често бива, сазнала је да београдски Пословни простор нуди локал до 16 квадратних метара, на расписаном конкурсу. Пошто се нико осим ње на конкурс није јавио, мали неуређени локал је додељен Јасмини Алексић-Станковић на десетогодишњи закуп.

Прва помоћ

Ваљало је, природно, наћи новац за рестаурацију руинираног локала. Имала је нешто новца, од скромне отпремнине коју је добила стечајем Беобанке, али недовољно да локал доведе у пристојно стање. Зато је у ове сврхе искористила наслеђену стару девизну штедњу својих родитеља.

Данас је овај мали простор од 16 квадратних метара и галеријом исте величине, у центру Београда, у Вишњићевој улици, трансформисан у један од најлепше уређених бутика са аутентичним уметнички осмишљеним рукотворинама у виду кукичаних рукавица и маштовитих шешира какви се ретко могу видети. На тако минијатурном простору нашла се модерна уникатна гардероба, накит и све друге врсте детаља који чине да жена изгледа другачије и привлачније. Уколико, разумљиво, има смисла да најобичнији капут или хаљину допуни атрактивним детаљима. Сваки производ носи етикету „Кјара“. Допринос овом богатом асортиману дали су вајар Балша, сликар Александар, творац предивних шешира Радмила, као и аутор слика – Јасминин супруг.

Позитивна енергија

У разговору са овом упорном и енергичном женом у најбољим годинама, која је успела да оствари за себе не само рад у коме ужива и који је чини задовољном и срећном, већ и да пружи прилику другим уметницима да изложе и продају своја дела, сазнајемо да се више никад не би вратила послу економисте.

Сматра, такође, да је данас много лакше добити кредите и почети мали бизнис, него када је она почињала пре три године. Тако је Јасмина Алексић-Станковић добила прошле године кредит (2.000 евра) од Прокредит банке, који је био неопходан за набавку репроматеријала.

Јасмина Алексић-Станковић каже да је њена срећа у томе што има смисла за уметност, па јој је губитак посла у банци значио „принуду“ која је добродошла да искористи свој уметнички потенцијал на прави начин. Савет који упућује свим људима који су се нашли у ситуацији да остану без посла, без обзира на то да ли имају диплому попут ње, или неку другу школу, јесте да не подлежу очајању и депресији, већ да “ископају” из себе нешто што знају и воле да раде (а за то нису имали времена), да буду спремни и храбри да уложе много енергије, као што је и сама учинила како би досегла тај циљ.

Пристојан живот

Да ли се може пристојно живети од продаје уметнички израђених детаља које Французи називају „асесуар“?

– За мене је битно да подмирим све финансијске обавезе – одговара Јасмина Алексић-Станковић, и наставља: – Кирију за закуп локала плаћам 12.000 месечно и засад нисам у минусу. Велике зараде нема, али се може пристојно живети и уживати у сопственом раду. И, свакако, дати прилику и другима да, излажући своје уметничке детаље, могу да зараде.

Јасмина Алексић-Станковић сматра да је остварила много за три године, откако се одважила да уђе у овај јединствен и леп посао. Каже још и то да наши људи не купују уметничке слике, иако су њихове цене релативно ниске. Неке су имале цену од само 2.000 динара, али купаца није било!

Засад не стрепи да ће јој Пословни простор отказати десетогодишњи уговор, мада зна да се многима то догодило када су „тајкуни“ бацили око на неке добро лоциране просторе.

У естетски осмишљеном излогу, на коме се обавезно заустављају погледи пролазника, у знак сећања на свој почетак, Јасмина Алексић-Станковић ставила је кутију са “Барбикином” гардеробом.

Занимљива, лепа и подстицајна прича.

Олга Васиљевић