Парадоксално је што вест, која би требало да обрадује становништво и привреднике, изазива забринутост међу аналитичарима, а још је необичније што таква забринутост има озбиљне основе.
Данијел Цвијетићанин
Није реч о пуком “критицизму” и опрезности економских стручњака, него о економској слици која, на први поглед, не показује конзистентност. Ако евру, као роби разменљивој за сву другу робу на светском тржишту нагло пада цена у динарима, како је могуће да општи ниво цена расте – и то по релативно високој стопи? Очигледно је да видно јачање вредности динара у јуну и јулу ове године и раст девизних резерви до некада неслућених размера, није праћено стабилним ценама (елиминисањем, или чак потпуним смиривањем, високе инфлације), растом привредне активности и редукцијом огромног дефицита трговинске размене са иностранством. Напротив, инфлација прети да и ове године прекорачи двоцифрену баријеру (од 15 процената!) која је недопустива за иоле озбиљну привреду „на прагу ЕУ”.
Огроман дефицит размене са иностранством недвосмислено сугерише носиоцима економске политике мере у правцу слабљења, а не јачања домаће валуте у односу на евро (јес’, кад не би било непријатних – инфлационих – последица), а пад запослености и релативно скромна привредна активност (осим у ружичастим извештајима осакаћене државне статистике) такође показује да јачање динара нема корене у здравом привредном животу.
Узроке јачања динара треба тражити у привременим, а не трајно присутним разлозима: приливу девизних средстава од приватизације (то је она врста благостања коју осети земљорадник, непосредно после продаје породичног имања), као и приливу средстава које су банке са страним капиталом, пошто су се нашле на рашчишћеном тржишту, повукле из својих европских централа, да би оствариле добит из истински фантастичних разлика активних и пасивних каматних стопа у Србији. О приливима од плата наших „гастарбајтера” нећемо говорити, у нади да нису привремени и да ће њихово „гостовање” на тржиштима Европе, Америке и Аустралије потрајати бар још 150 година, па ће потрајати и обичај да део прихода шаљу својима, или сами троше у Србији („наших” у иностранству можда имa више него истински запослених радника у српској привреди, а плате су им бар шест пута веће од српског просека).
Нормално је да ванредна „бујица” девизних прилива изазива притисак на цене, а монетарна политика, која контролише само динарски део новчане масе, тешко може да буде довољно рестриктивна (осим ако повуче из оптицаја све динаре?), нарочито ако се узме у обзир да је систематски опструирана (опет економија деструкције!) од стране Министарства финансија, које покреће фискалну експанзију и раст јавних расхода у циљу (предизборног) покретања инвестиционог циклуса и запослености Лако је утврдити да су наши радници на привременом раду у иностранству (као носећи стуб српског „извоза”) и њихове породице, несумњиви губитници у игри „јачања динара”, комбинованог са високом инфлацијом. Није случајно да је до „јачања динара” дошло у месецима када они, мучени носталгијом, масовно долазе у домовину. Спретна држава је пронашла још један начин да их опељеши.
