Воћари кажу да су се увек тржишно понашали и никада нису чекали да држава под формом обавезног откупа и гарантоване цене заштити њихов производ

Снабдевати купца у континуитету, током читаве године, робом уједначеног квалитета, прва је заповест савременог тржишта чији потрошачи желе да увек имају све – не зависећи од годишњег доба или временских прилика. У пласману пољопривредних производа, односно воћа, то није могуће постићи без хладњаче.

Оно што је у свету одавно неизоставан услов воћара, код нас тек почиње да се развија. Стидљиво, уз државну помоћ, али и велико задужење воћара који своје куће стављају под хипотеку да би подигли кредит, по Србији се однедавно граде хладњаче за смештај воћа јер је то једини начин да се оно продаје током целе године, од бербе до бербе.

Први корак

Прва таква хладњача подигнута је пре две године у Бачким Виноградима, поред Суботице, у селу познатих воћара, пре свега произвођача јабуке. Њен први директор био је Игор Шипрага.

– Са воћарством сам се “срео” тек када сам се оженио, и из Новог Сада прешао у Суботицу. Са чуђењем сам посматрао како је мој таст улагао у кућну хладњачу, исто као што је чинио и његов брат. Извео сам им рачуницу да би јефтиније било да се уједине и изграде озбиљну хладњачу – прича Шипрага. Тако је формирана задруга “Прима” са 28 чланова који су се појавили пред Министарством пољопривреде тражећи кредит за хладњачу. Био је то преседан јер пре тога увек су се појављивали појединци, тражећи кредит за себе. Била је то прва задружна хладњача у Србији, а њени чланови први који су схватили да само удружени могу заштитити своју производњу.

„Ајдаред“ који мирише

Жељко Нимчевић, из Таванкута, прича како су се купци из Русије чудили када су загризли њихову “ајдаред” јабуку. Тврдили су да није у питању та сорта јер ова има мирис и специфичну сочну арому.
– Руси су навикли на пољски “ајдаред” који нема никакву сласт ни мирис и нису могли да верују да иста јабука код нас има тако добар укус.

– Својевремено сам израчунао да су у сезони продаје јабука ових 28 газдинстава на одлазак на пијацу у Суботици трошили месечно осам хиљада евра – каже Шипрага. Са хладњачом, више нема тих проблема, сада купци долазе код њих, а тражња је толика да је тешко могу задовољити.

Осим хладњаче “Приме”, недавно је отворена и хладњача задруге “Воћко” из Таванкута, такође познатом селу воћара, поред Суботице. То су једине две хладњаче у Србији које имају HACCP сертификат и користе ULO (ultra low oxigen) технологију. Таванкутске воћаре невоља је натерала да се уједине и сами подигну своју хладњачу. Наиме, они су годинама јабуке складиштили у великој друштвеној фирми у свом селу, али када је она приватизована, нови власник није више био вољан да им буде на услузи.

Кредит за посао

Жељко Нимчевић, директор “Воћка”, каже да се тада њих 23 ујединило, задужило, подигло кредит, и уз помоћ Министарства пољопривреде подигло хладњачу вредну близу милион евра, са капацитетом од 1.500 тона. Сваки учесник у њој има право на двадесеттрећи део јер увели су, како Нимчевић објашњава, једноставан принцип – један човек, један глас, једнако право. Међутим, већ ове године са 220 хектара под јабуком убрали су око 5.000 тона. Део је смештен по кућним хладњачама, и ту јабука може да сачува свежину до фебруара или марта. Размишљају о проширењу капацитета јер таванкутски одгајивачи имају и 150 хектара засада бресака, шљива, а у последње време све више и крушака.

– Свеже јабуке сада имамо од бербе до бербе, а род „сам себе плаћа“. Довољно је поредити цену, без хладњаче јабуке морамо до продамо најкасније до Нове године, по цени од око 40 динара, док је у јуну њена цена и до 100 динара. Рачуница је јасна и једноставна, па није било потребе никога из задруге убеђивати у корисност ове инвестиције – прича Нимчевић.

Он подсећа да су се воћари увек тржишно понашали, никада нису чекали да држава под формом обавезног откупа и гарантоване цене заштити њихов производ. Због тога су се можда сада и лакше прилагодили захтевима тржишта и лако пронашли купце за своју робу. Њихове јабуке путују у Русију, која је и највећи купац, али и у Босну и Херцеговину, Црну Гору и Мађарску, а нерадо се одлучују на сарадњу са домаћим трговинским ланцима, иако је и ту тражња релативно велика. Странци, наиме, плаћају авансно, а трговине у Србији са почеком од два до три месеца.

Нови задаци

Градња хладњача је, међутим, само први корак наших воћара да изађу на тржиште Европске уније, или бар да њихове производе на овдашњим пијацама спремно дочекају. Недавно је седам задруга (“Воћко” Таванкут, “Прима” Бачки Виногради, “Голден фрукт” Хајдуково, “Сланкаменка” Нови Сланкамен, “Домаћин” Топола, “Чачанска јабука” Чачак и “Ари-нова” Ариље) формирало своју асоцијацију “Fruit land” д.о.о. Њен директор Игор Шипрага објашњава да је задругама била потребна нова правна форма која ће им омогућити да се појављују на тржишту и зарађују.

– Уколико остваримо промет, онда у 2008. години имамо право да се појавимо пред фондовима Европске уније и тражимо субвенције. Нашим задругама потребно је бар осам милиона евра да би осавремениле свој рад и морамо наћи изворе за ту инвестицију – каже Шипрага.

Он објашњава да намера асоцијације није да ограничи задругама њихове успостављене пословне контакте, нити да се у то меша, већ да им помогне у успостављању контаката и за почетак биће задовољни уколико од 20.000 тона робе, колико ових седам задруга може да испоручи тржишту, преко асоцијације “прође” бар хиљаду. Уз помоћ СИЕПЕ, последње седмице септембра учествовали су на сајму хране у Москви и успоставили прве пословне контакте.

– Наш циљ је да удружимо воћаре и ратаре како бисмо осавременили рад и били конкурентни на страним тржиштима која траже велике количине у континуитету. Те захтеве не може да задовољи ни једно газдинство, нити једна задруга сама – наставља Шипрага.

Захтеви тржишта

Као и Жељко Нимчевић из “Воћка”, и Шипрага истиче проблем начина пласмана наше јабуке у иностранству. Због тога је неопходно да пређу на паковање у палетама. Уосталом, на дрвене гајбе задругари из асоцијације троше пола милиона евра, а за тај новац могли би да купе неколико квалитетних сортирних машина (коштају од 60.000 до 200.000 евра), потребне су им бокс палете, калибратори, а изнад свега да повећају производњу. Наши воћари са хектара засада јабука уберу 25 тона, а њихов колега у Италији, која предњачи у овој области, два пута више. Европски воћари смањују прореде између стабала јабука у воћњацима и готово сваке године на тржиште “избацују” неку нову “хит”сорту. То је изазов за који наши воћари тек треба да се припреме.

Катарина Ивановић