Око 500 стабала јабука и шљива може да обезбеди пристојан живот породици спремној да уместо трговине на бувљаку дан проведе у воћњаку

Миливоје Бабић је у седамдесетосмој години могао полако да „грицка“ пензију и да са супругом Љубицом, пензионисаним професором, дане проводи пребирући по свом здравственом картону. Уместо тога, свакога дана од раног јутра до касне вечери њих двоје су у воћњаку. Одржавају га и, како Миливоје каже, воћњак одржава њих. И физички и материјално, тако да су још увек у прилици да они помажу деци, уместо обрнуто.

Бивши начелник пољопривредне инспекције за северну Бачку, уверен је да струка агронома није само теоријско знање већ умеће примене у пракси. Пуних тридесет година обрађује свој воћњак на нешто мање од једног хектара. Засаде је два пута обнављао и од када је у пензији у воћњаку проводи сваки дан пажљиво га негујући.

Борба са парлогом

– Изгледа да је сада право време да покажемо како се запуштене парцеле могу култивисати и на њима постизати добар род и зарада – каже Миливоје. Посетиоце води у воћњак који је подигао у песку Макове Седмице, у предграђу Суботице. Густе крошње више од 500 стабала јабуке и шљиве једина су зелена оаза у околини. Бабић показује на комшилук, са три стране је окружен парлогом, коровом који стално незадрживо надире и ка његовом воћњаку. Домаћин скреће пажњу на рубне дрвореде где је утицај оваквог суседства јасно видљив. Ова стабла прва одбацују лишће и поболевају.

– Када ове запарложене парцеле овако утичу на мој воћњак где су рубни засади, који су неговани идентично као и сви, ипак слабији, замислимо како запуштене њиве и имања уништавају нашу целокупну околину – вајка се Бабић.

У овом воћњаку успео је да споји свој идеализам о обнови засада у суботичко-хоргошкој пешчари и прагматичне циљеве као што су сопствена виталност и зарада. Од нешто мање од 20.000 хектара ораница и песка овог региона, Бабић је уверен да је бар пола запуштено. Подсећа да је некада са ових терена годишње извожено само у мађарски погранични градић Јаносалма и до 400 вагона индустријске јабуке. Данас је извоз индустријске јабуке готово замро, а наше произвођаче гуши увоз неквалитетних плодова. Подсећа се на претходне године када су наше тржиште преплавиле јабуке из Пољске, које по квалитету и ароми далеко заостају за нашим.

– Многа истраживања су показала да је овде узгајана јабука “јонатанка” по квалитету далеко боља од свих у околини. Поредили су је својевремено са “јонатанкама” узгајаним у чувеним Боринцима у Хрватској, али је суботичка и по сласти, односно концентрацији шећера, минерала и суве материје била боља за 20 одсто.

Робу купују очи

Стручњаци знају да је јабука са песка увек боља него са црнице. Ипак, примат у квалитету никада није у довољној мери искоришћен на тржишту. Миливоје Бабић подсећа да “робу купују очи”, а нашу јабуку ни на домаћој ни на међународној пијаци нисмо понудили у посебном паковању, класирану и заштићену. – Ми ципеле пакујемо у папир, али нисмо још научили да то радимо са хлебом или воћем – каже.

У воћњаку на Маковој Седмици у стотинама гајби стоје поређане црвене јабуке, крупне, сјајне, миришљаве. Чекају купца. Ни једна нема ни огреботину, све оштећене Бабић је одвојио за ракију. Оне су већ самлевене, у бурадима почиње врење воћа које ће касније пресути у казан за печење. Уложено је овде много рада, а газда вади нотесе у којима је педантно записао када је била резидба, када је и којим заштитним препаратима прскао јабуке, када је бачено вештачко и стајско ђубриво, када је заорао између редова засада.

– Не можете очекивати високе приносе и квалитетан род ако максимално не улажете – каже Бабић.

У његовом нотесу, након што је продао овогодишњи род шљива, стоји записано “ово је најбољи род од оснивања засада пре 10 година”. Са 170 стабала добио је 15.000 килограма шљива које је продао на велико и зарадио отприлике шестомесечну пензију. Ове године и јабуке су добро родиле. Са нешто мање од хектара засада и 350 стабала имаће 40.000 килограма јабуке. Продаће их по велепродајној цени од 25 динара по килограму. Док стигне до крајњег купца цена ће бити готово дупло виша – 45 динара. Тако од сваке продате јабуке половина остаје произвођачу који о њој брине годину дана, а половину “поједу” трговина и њене марже.

И поред тога, Миливоје Бабић каже да би мања породица могла да живи само од оваквог воћњака, а уколико би удвостручили број стабала јабука, четворочлана породица могла би комотно да зарађује и живи од воћњака.

– Овај посао прати велика неизвесност, а то је отворено небо и, наравно, откуп воћа. Ваљда је због тога свим воћарима у околини лакше било да стану иза тезге на бувљаку или тргују преко границе. Да сам основао фирму и уложио оволико рада можда бих данас био богатији, али задовољство је у раду – каже Бабић.

Катарина Ивановић