Анализе релевантних међународних институција, инспирисане највећим делом Вашингтонским консензусом, сугеришу земљама у транзицији отварање тржишта за робу, услуге и капитал (не и за рад).
Данијел Цвијетићанин
Генерално добра препорука, међутим, у случају сваке појединачне земље, показује веће или мање недостатке.
Међународна конкуренција, истина, челичи економско здравље нације, као што пливање челичи здравље омладине, али бацање слабог пливача у вир неће сваки пут завршити срећним исходом и јачањем његовог самопоуздања. С друге стране, готово да нема пливача који је, не улазећи у воду, научио да добро плива!Насупрот веома “либералним” ставовима Света, неки домаћи експерти заговарају оштрији државни протекционизам, субвенционисање извоза, као и друге мере дириговане економије. Неуке српске владе примењивале су (до данас), симултано, обе концепције, генеришући неред озбиљних размера: међународна конкуренција “брише” наше произвођаче са отвореног (домаћег) тржишта, а државне субвенције исте произвођаче “спасавају” – на рачун пореских обвезника. Тако привредни брод тоне, а путници гласно благосиљају “реформски оријентисану”, а “социјално ангажовану” државу. Како да се смањи астрономски трговински дефицит Србије и поправи њен неповољан положај у међународној размени? Уместо да “трчи трку” са брзо растућим привредама Далеког истока у производњи текстила, конфекције и обуће (што, заједно са храном, традиционално чини главне ставке српске извозне структуре), своје конкурентске предности привреда Србије мора наћи у унапређењу квалитета производа који чине извозни микс, подражавајући у томе најразвијеније земље-извознице.
Предност се мора тражити у срећној комбинацији домаћих (релативно ниских) плата и добро обучених кадрова, који за овакву стратегију имају велики значај. Солидан систем образовања и обуке од кључног је значаја за овакву концепцију, па би он, уз бригу о инфраструктури, требало да буде основна преокупација државе. Уместо да сама инвестира у „извозно оријентисане” програме, улудо трошећи новац пореских обвезника, држава би тај посао морала да препусти приватним инвеститорима и стратешким партнерима (играчима на светском тржишту). Борба за бољи положај у међународној трговини своди се на борбу за стране директне инвестиције.
Привреде земаља југоисточне Европе, у овом тренутку, међусобно конкуришу у привлачењу страних инвестиција. Они који привуку највећи број квалитетних (стратешких) партнера, они који, у кратком року, највише инвестирају на добар начин, обезбедиће најбрже преструктурисање производних и извозних програма и заузети повољније место у новој подели економске моћи на карти југоисточне Европе.
Да ли ће то бити земље са најнижим платама, или оне друге, које ће обезбедити најбољи однос између висине надница и квалитета извозних производа?
Можда чврстина правног поретка (примена закона и степен заштите уговора и својине), ниво ажурности и уредности регистара (својинских, финансијских, патентних и других), постојање и поштовање стандарда, као и поузданост статистичких информација, битније утичу на атрактивност Србије за стране инвеститоре, од ниских плата и пореских олакшица?
