Драгица Гркајац из Краљева је хоби – вез, хеклање, предење, ткање и шивење – претворила у бизнис. Пад стандарда смањио је куповину вредних, ручно рађених предмета

Занимљив животни пут је превалила тиха и скромна Краљевчанка Драгица Гркајац. Рођена је у малом селу Камењани надомак манастира Студеница, у скромној породици вредних земљорадника. Пошто је завршила средњу шумарску школу, смер техничар, није ни сањала да ће се бавити везом и хеклањем и од продаје обезбеђивати егзистенцију за породицу.

– Петнаест година радила сам као пословођа у краљевачком предузећу Јасен, а затим десет у Баљевцу на Ибру у маркетинг служби Фабрике металне столарије „Иво Лола Рибар“. После две и по деценије преданог рада неочекивано сам остала без посла. Пала сам у депресију, али се нисам предала. Прикључила сам се Активу жена у Краљеву и са њима први пут 2005. године учествовала у Рашкој на манифестацији „Златне руке“, коју традиционално организује Туристички савез Србије, каже у разговору за Економетар Драгица Гркајац.

Наставила је израду ручних радова уз чврсту решеност да не заборави традицију свог завичаја. Убрзо је остварила прве значајне резултате и била истински срећна када јој је у Рашкој, у присуству неколико стотина мештана и индонежанског амбасадора у Београду, уручена награда и диплома за вез.

Опширније у штампаном издању