Otprilike ovako kao u naslovu, mogli bi se sa po jednom rečju opisati ekonomski programi jedne stranke i dve koalicije koji će, cenim, igrati glavnu ulogu na predstojećim parlamentarnim izborima. One koji mogu biti važni tek posle izbora ovoga puta ću pomenuti samo u funkciji boljeg opisa glavnih igrača. A nijedan od dva glavna igrača nema blage šanse da osvoji idealnih 51 odsto.
Piše: Ruža Ćirković
Smešne su zato zapenušane tvrdnje nekih od njih da će postizborne koalicije praviti sa svakim ko prihvati NJIHOVIH pet ili već koliko “svima poznatih” programskih tačaka. Više služe predizbornom zaluđivanju. Jer koliko procenata poslaničkih mesta u željenih 51 odsto toliko procenata tačaka. Ili toliko procenata od svake tačke. Koalicije se ne prave iz ljubavi nego iz moranja. Tako je i sa tačkama. Što više moranja, to manje sopstvenih tačaka. Programsko i obično deklarativno naglo skretanje stranaka sleva nadesno (ili obratno) iz desne u levu koaliciju (ili obratno) nije srbijanski specifikum. Ima toga još i u ideološki neprofilisanom okruženju. Hrvatska narodna stranka se s levice upravo preselila u centar, ali pojava ovakvih prilagođavanja zapažena je i u svetu na koji bismo s vremena na vreme da se ugledamo. Kod nas su demokrate, koje tvrde da su socijaldemokrate, mada meni više liče na blagu desnicu, ušle u koaliciju sa G17 plus, koja tvrdi da je blaga desnica (nemačka CDU) mada meni i dalje više liče na neuspele nemačke liberale na putu utapanja, i sa SPO koji svakako predstavlja tradicionalističku desnicu. Velimir Ilić, čija stranka meni liči na tradicionalističku desnicu, ne isključuje mogućnost saradanje sa Srpskom radikalnom strankom, koja ulogu države slavi toliko koliko ni domaći socijalisti nikad nisu. S obzirom na specifične probleme Srbije kao države, i razlazi i spajanja među strankama motivisani su pre svega željom da se osvoji (ili zadrži) što veći prostor vlasti, a kamuflirani različitošću odgovora na dnevna pitanja nacionalne politike. Lični animoziteti nisu za potceniti, ali nisu ni za preceniti.
Identifikovanje glavnih odrednica ekonomskih programa SRS, Demokratske stranke kao glavnog člana koalicije DS-G17 plus-SPO-LSV i Demokratske stranke Srbije kao okosnice koalicije DSS-Nova Srbija ispalo je mnogo lakše nego što sam mislila. Oh, pa poznata su i meni upozorenja da se o stranci malo šta stvarno saznaje iz njenog programa, a skoro sve iz statuta, mada ekonomski programi naših stranaka nude više transparentnosti od te manje-više poznate floskule. Svakako sam u ovom promišljanju koristila saznanja iz dosadašnjih iskustava sa sve tri posmatrane stranke. S obzirom na to da su i jedna i druga i treća tokom poslednjih desetak godina učestvovale u vladama Srbije gde su njihovi predstavnici zauzimali ministarska mesta u ključnim ekonomskim ministarstvima. SRS je imala ministarku za privatizaciju (Jorgovanka Tabaković), DS ima (la) je ministarstvo za privatizaciju i finansije (Aleksandar Vlahović, Božidar Đelić, Mirko Cvetković), a DSS ministre za privatizaciju (Dragan Maršićanin, Predrag Bubalo) ali i energetiku (Radomir Naumov i Aleksandar Popović).
E, sad ovako. Šta bi prvo u ekonomiji uradila jedna, druga ili treća stranka odnosno koalicija ukoliko bi u budućoj vladi Srbije imala dominantnu ulogu.
Opširnije u štampanom izdanju
