Istražujući ceo proces, upoređujući našu privatizaciju sa drugim privatizacijama, mogu slobodno reći, ma koliko to sada zvučalo nepopularno, da rezultati naše privatizacije apsolutno nisu ni bolji ni lošiji od drugih – kaže Nikolić
Ivan Nikolić
Ivan Nikolić, saradnik Ekonomskog instituta u Beogradu, čudi se što i stručnjaci i nestručnjaci toliko pričaju o privatizaciji i njenim efektima, dobrim i lošim stranama, a da se, kako je utvrdio, tom sveprisutnom temom niko nije ozbiljno naučno pozabavio. Zato se baš on sprema da na toj temi doktorira.
• Koje ste kriterijume koristili pri oceni efekata privatizacije?
– Uzeo sam bazu završnih računa finansijskih izveštaja i to samo za realni sektor. Dakle, oblast finansijskog posredovanja nisam obuhvatio. Posmatrao sam onih oko osamdesetak hiljada poslovnih subjekata koji predaju završne račune. U Agenciji za privredne registre su mi izlistali od 2002. godine privatizovana bivša društvena preduzeća. Posmatrao sam period od 2002. godine do početka krize, odnosno zaključno sa 2007. Ta su preduzeća praktično prva bila na udaru krize jer su ionako bila finansijski opterećena, njihovi kupci su se manje-više zaduživali čak i na račun tih preduzeća da bi ih kupili. To je 1.777 privatizovanih preduzeća od čega su 724 industrijska. Osnovni je zaključak: ta privatizacija je u startu bila precenjena, očekivanja su bila prevelika. Iz celog procesa je izostao najznačajniji deo naše ekonomije: javna preduzeća na republičkom i lokalnom nivou. Privatizovana preduzeća učestvovala su 2007. godine u ukupnom broju zaposlenih realnog sektora sa 14,1 odsto, a u bruto dodatoj vrednosti sa jedva 10 odsto. Da su ta preduzeća bila čak i fantastično efikasna, da su udvostručila neke svoje rezultate, njihov udeo je takav da je njihovo i pozitivno i negativno dejstvo na celu ekonomiju apsolutno ograničeno.
Opširnije u štampanom izdanju
