Светска туристичка организација сугерише Србији развој сеоског туризма за који наша земља има повољније услове него државе које предњаче на том плану
Према прогнозама Светске туристичке организације 2020. године чак милијарда и 600 милиона људи с наше планете сврстаће се у пожељну категорију путника звану туристи. Крстариће с краја на крај Земљиног шара у потрази за новим, неоткривеним пределима, мање или више удаљеним од монотоне свакодневице. Ова бројка биће, кажу туристички посленици, двоструко већа од броја радозналих путника 2006. године.
У овој смелој, али реалној, прогнози поставља се и једно врло практично питање: куда ће кренути та непрегледна река туриста, када су већ виђене, познате и запамћене дестинације, углавном, окупиране?! Они који осмишљавају, планирају и нуде „путовања из снова“ већ сада озбиљно размишљају о алтернативи званој сеоски туризам. Он, додуше, није нарочита новост у многим земљама света, али јесте златни рудник за подручја која за то имају готово савршене услове, али их не користе. За Србију, на пример.
Ову тврдњу Бранислав Бајагић, дипломирани туризмолог и дуже од две деценије ватрени заговорник развоја сеоског туризма у Србији, аргументује убедљивим чињеницама.
– Француска, Шпанија, Италија, Аустрија, Словенија, Швајцарска, Немачка, па и Бугарска, Мађарска и Хрватска одавно су схватиле значај туристичке понуде која се не темељи искључиво на морској обали, скијалиштима или бањама. То су, углавном, већ „истрошене“ дестинације, безброј пута виђене. Људи траже нешто другачије, што ће им заголицати радозналост и отворити нове видике. Са годинама живота долазе и другачији прохтеви, многима се за здравље препоручују умерени климати, зеленило, мир. А све то и у најбољем издању нуде села Србије – каже Бајагић.
Где је стратегија
Није да се и ми нисмо сетили да би прелепа, природом богато обдарена српска села, могла да постану сјајна понуда на туристичким мапама. Доказују то села косјерићког и ивањичког краја, домаћинства око Ваљева или Горњег Милановца, војвођански салаши отргнути од пропадања, или Белановица у којој су још 1926. године ударени први темељи сеоског туризма.
– Тачно је да постоји добра воља, али то код нас иде некако споро, на парче, што због нашег менталитета, што због реалне ситуације која нас окружује – сматра наш саговорник. – Оно што ми имамо нема, на пример, Северна Европа, Русија, или Велика Британија, земље које због климе не могу да пруже оно што можемо ми. Код њих су други адути за развој туризма. Заиста није претеривање ако кажем да од свих земаља које сам споменуо, а које већ имају развијени сеоски туризам, Србија убедљиво предњачи у условима за атрактивну понуду.
Опширније у штампаном издању
