Ne vozim. A pravo da vam kažem, ne volim ni da me voze. Idem peške. Volim “zu Fuss”. I ovde gde živim brže se stiže. Ne računajući noge, i jevtinije je i zdravije.
Piše: Ruža Ćirković
”Ne krivi mene”, kaže mi taksista. Dok kasnim. I ja sam pre 25 godina napravio kuću na Petlovom brdu. Otad čekam obilaznicu. Luda zemlja. Ako neko iz Zrenjanina hoće u Gornji Milanovac, mora pravo kroz centar Beograda. Nema mu druge. Samo kroz Saveznu skupštinu. Kao u petooktobarske promene. E, otad se ja trudim da beležim svaki putić koji smo popravili, a kamoli izgradili. Ne ide. Čak i ako istorijski put Subotica – Beograd vodim obaška. „Pa, naravno da ne ide”, kaže mi jedna gospođa. Evo naš slučaj. Vodili smo novinare na početak gradnje, pa smo proslavili sedam dana od početka, pa mesec, a sad biće nešto na zub i za 100 dana. Ko da se ne zbuni!
Sad sam se koncentrisala na obilaznicu Dobanovci – Ostružnica – Orlovača. Kontrolišem je u tri kolone.
Prvo, kvalitet. Oni iz Beograda samo da ćute, kažu mi čuveni sindikalni prvoborci iz Lazarevca. Šta su izgradili za ovu deceniju? Evo, obilaznica. Izbegava je svak ko kugu. Inače, ode glava. Opasna je na više mesta, pišu i novine, ali najopasnija je baš tu gde je oktobarski prvoborci najbolje vide, na suženju puta kod Ibarske magistrale. „Iz nepregledne krivine izlazi se na račvanje koje je neobeleženo i neosvetljeno. Vozaču koji prvi put prolazi tuda, lako se može desiti da izleti s druma. O riziku dovoljno govore ulubljeni stubovi kraj puta.”
Opširnije u štampanom izdanju
