E pa, Srbiji se stvarno crno piše. Sreća što je Mlađa Dinkić izmislio status opozicionara na vlasti. Inače bismo svi koliko nas sedam miliončića ima bili pozvani da se naselimo u Nemanjinoj, i po mogućstvu svi u broj 11.

Piše: Ruža Ćirković

Na tom broju leži najveća (svetska) odgovornost za sudbinu Srbije. Čijeg su Ustava Kosovo i Metohija sastavni deo, a Republika Srpska nije. Ovako, posle Mlađinog izuma, ništa više nije sigurno. Ni da oni unutar Nemanjine 11 neće jednog dana početi da demonstriraju protiv nas koji smo izvoleli samovoljno ostati spolja.

Tu sam ideju, ruku na srce, prvo čula od nekih naprednjaka. Oni, čak i da ih zovu, u vladu Srbije ne bi bez Ivice Dačića i njegovih evro-socijalista. Ni po koju cenu. Tako crnom vide ekonomsku perspektivu Srbije do kraja godine, da im na pamet ne pada da iz tog crnila profitira Dačić – opozicionar. Nego sve bratski na ravne časti među baštinicima nacionalne borbe za slobodu, a protiv globalizma i imperijalizma. A sve sa pogledom na nacionalno osvešćeni birački korpus.

I da mogu, ni demokrate vladu ne bi pravile bez Dačićevih socijalista. Iz njihove finansijske perspektive, ekonomska situacija i nije tako crna, ali ponovo otkriveni nacionalista Dačić, koji ih je neki dan provalio da su evrofanatici, treba im kao živi dokaz da su stvarno „i za Kosovo“. A ako kojim slučajem ekonomski i njima pred očima zacrni, na pamet im ne pada da od tog crnila profitira Dačić – opozicionar. Nego sve bratski na ravne časti među baštinicima socijalističke ideje i svim ostalim članovima Socijalističke internacionale. A sve sa pogledom na nosioce transparenata s natpisom: „Svi smo mi pomalo socijalisti“.

Opširnije u štampanom izdanju