Ne bih da precenjujem značaj novinarske mrzovolje, ali izgleda da je partokratski pritisak na javnost i život u Srbiji poprimio razmere koje su je dovele na ivicu društvenog pucanja.
Piše: Ruža Ćirković
Jer, iako se u principu slažem, osećala sam se neprijatno kad su novinari – i to uglavnom iz državnih medija – nasrnuli na Milicu Bisić, savetnika, i Vlajka Senića, državnog sekretara, sa zahtevima da zaposleni u državnim agencijama za koje se utvrdi da su nepotrebne budu otpušteni. Jer nije trebalo da budu ni zaposleni. Na stranu to što se ispostavilo da država, koja se pri njihovom osnivanju po pravilu pozivala na standarde i zahteve EU, sada ne zna ni koliko tih raznih agencija ima – pošto su, jel’te, nezavisna tela pa niču sama od stranačkih potreba, ni koliko zaposlenih u njima ima – pošto je to bila tajna nedostupna i Trezoru, ni kolike su im plate – jer su njihove plate, kao i oni, takođe nezavisne. Iako će se sad ispostaviti da su pre svega nepotrebne. A o projektima oko kojih su te agencije bile kao zabavljene da se i ne govori. Toga ima cela sila. Kao i para koje njima otiču. I u džepove službenika agencija. I drugih državnih službenika. Iako im je učešće u nekim projektima zabranjeno, njihovim kumovima, prijateljima i rođacima nije. Silno iznenađenje u javnosti izazvalo je predstavljanje samo jednog projekta Fonda za zaštitu životne sredine. E sad to pomnožite sa stotinak sličnih agencija i fondova, pa neka je kroz svaku prošao samo jedan takav poslić, da te bog vidi.
Opširnije u štampanom izdanju
