Sve vreme sam se, pravo da vam kažem, malo nervirala, ali odgledala sam do kraja intervju predsednika Republike Srbije u „Utisku nedelje“. Nerviranje je vredelo. Od celog intervjua ću dugo pamtiti nekoliko puta ponovljenu poruku predsednika: broj ministarstava se neće menjati jer to ovog trenutka nije moguće, ali to ne znači da to neće biti moguće sledećeg trenutka – KAD PONESTANE PARA. Ova poruka je korisna, jer u stvari nije nikakva vizija, nego dijagnoza.
U njoj je sadržan zajednički imenitelj svake aktuelne politike u Srbiji. Koji glasi: bolje lečiti, nego sprečiti. Ne poznajem baš najbolje tu zavisničku scenu, ali to vam je poput teškog narkomana. Sve dok ima para ne pada mu na pamet da se reši droge. Čim nestane para i droga mu biva prinudno uskraćena, nastaje mučno vreme kriziranja i gole istine i šta mu onda drugo ostaje do da se leči – bože me oprosti, metadonom. To vam je valjda međukorak do potpunog suočavanja sa istinom ili potpune propasti.
Srbija, dakle, još nije toliko ostala bez para da bi se odrekla tri svoja ubitačna manira: prvi je, da retko ko radi svoj posao, odnosno ono za šta je nadležan ili sposoban. Drugi je, da niko ne radi ono što treba dok ga neka viša sila, recimo ponestanak para, ne pritera uza zid. Budžet koji je Srbija donela krajem 2008. godine za 2009. je, moderno rečeno, paradigmatičan primer. Koji bogme košta. Treće, kad sve napred nabrojano dovede do rđavih posledica, u Srbiji se ni tad ne odustaje nego se rđave posledice raspodeljuju po omiljenom principu sadašnje ministarke finansija „da se uzme od svega po malo“ ili da se „odustane od svega pomalo“. Ovaj je metod odličan da sve ostane kako jeste: da i dalje malo ko radi ono za šta je nadležan, da malo ko radi ono što treba, a da tu nepodopštiju svi finansiramo podjednako i oni koji su za nju odgovorni i oni koji nisu, i oni koji iz nje profitiraju i oni koji su joj žrtve. Najviše što čovek u takvoj situaciji može učiniti za sebe jeste da se ovoj tehnici življenja što pre PRILAGODI.
Opširnije u štampanom izdanju