Da li je i vaše dete zaposleno po ugovoru o delu? Nije? I ne sanjate u kako mali krug srećnika spadate. Stvar je sigurno poprimila dramatične razmere čim se očajni roditelji dece zaposlene po ugovoru o delu po ulicama ravnaju s nama novinarima u nadi da im MI možemo pomoći.

Piše: Ruža Ćirković

Da su gledali jedan kratak nastup profesora Zorana Stoiljkovića na Studiju B, znali bi da smo i sami više vredni (profesorovog) podsmeha i opšteg sažaljenja nego nade. Ipak, davljenik se za slamku hvata, a roditelji za nas novinare. Pa mi se jedna gospođa na ulici žali kako joj sin već tri godine radi po ugovoru o delu u jednoj državnoj firmi.

Ugovor o delu je zgodna institucija samo za onoga ko je negde već zaposlen za stalno. Tome se i na zaradu po ugovoru o delu plaćaju pripadajući doprinosi. Plus. Za onoga kome je taj posao po ugovoru o delu jedini posao – zlo i naopako. Tom zlovoljniku ne ide ni radni staž, ne uplaćuju mu se doprinosi, a zarada mu je, tvrdi mi i već pomenuta gospođa tako, trećina zarade stalno zaposlenih na istom radnom mestu. Po zakonu, radnika na određeno vreme možete držati ograničeno vreme, radnika po ugovoru o delu možete držati do penzije. Ubitačno lep institut.

Taman sam preživela stres sa onom gospođom, javlja mi se poznanica zaposlena u jednoj državnoj instituciji. Bili joj novinari, snimatelji i drugi pomoćnici jedne veće domaće televizije i onako, posle ozbiljnog razgovora, uz kafu joj poverili da su i sami zaposleni po ugovoru o delu, a što su tako zaposleni ni po jada, nego što zaradu dobijaju samo kad se “gazda” sam seti, jer on nikako ne voli da se takvim bizarijama ometa dok kreira program.

Opširnije u štampanom izdanju