To bi stvarno bila velika, ogromna vest. Da nije dugoročni projekat. Što je opet malo bolje nego da je proces. Pa još komplikovan. Ne bismo ga dočekali majci da se Republički fond za razvoj preseli u Niš, Republička agencija za regionalni razvoj u Zaječar, Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza u Užice, Nacionalna služba za zapošljavanje u Kragujevac.

Piše: Ruža Ćirković

Ovako, još ponečemu možemo da se nadamo. Pa čak i Čačak. Koji se nije našao na ovom Dinkićevom spisku. Ali nikako ne zbog puke slučajnosti da je u svima njima na vlasti republička vlast, a u Čačku – Velja Ilić. Mada se baš niko od potencijalnih ulagača nije (kod Dinkića) interesovao za ulaganja u taj grad, kao što se ni taj grad (kod Dinkića) nije interesovao sam za sebe, što je, i jedno i drugo, Dinkića neprijatno iznenadilo, baš, baš, pa kad je i Bog-strani investitor zaboravio Čačak, pa kad je i Čačak zaboravio sam sebe – što ga ne bi zaboravio i Dinkić. Mogao je, ali nije. Jer, čim Dinkić, a ne Velja Ilić, Čačanima izgradi autoput Južni Jadran biće bolje, stvari će se popraviti. Ali opšta zaboravnost mogla bi da odgovara i Dinkiću i medijima koji su politički projekti, a ne mediji. Pošto bi novija istorija baš ovog puta, koji koliko juče nije vodio nikud sem do Veljinog sela Čačka, mogla koga podsetiti na prave razloge zbog kojih strani investitori zaobilaze Čačak, a zbog kojih Čačak zaobilazi Dinkića i kad darove nosi. Zato što vlasti nije važno ko je gde na vlasti? Zato što su svi građani Srbije samo tokom jednog dana u četiri godine – birači ove ili one stranke, a u međuvremenu su poreski obveznici na čije interese vlast pazi – bez razlike? Tako? E, pa – nije.

Ali, da se vratimo onoj vesti od koje je sve počelo. Raseljavanje republičkih državnih institucija po Srbiji neophodno je obaviti ni u procesu, ni po projektu – nego odmah. Možda je drugde preporučljivo slediti maksimu “triput meri, jednom seci”, u ovoj stvari, i u Srbiji – nije. Vreme za merenja je isteklo. Drugo, raseljavanje par agencija i fondova bilo bi možda dovoljno u zemlji u kojoj međuregionalne napetosti nisu ovako visoke, u Srbiji – nije. Recimo, zašto se BIA, sa oko 2.000 radnih mesta ne bi preselila u Vranje, a ni republičkim fondovima penzijskog i zdravstvenog osiguranja ne bi ništa falilo negde van Beograda. Za početak, bez svakog problema domaćin bi mogao da im bude svaki univerzitetski centar. I da ih s lakoćom obezbedi potrebnim kadrovima.

Opširnije u štampanom izdanju