Због велике потрошње и дебаланса које имамо, неопходно је да се превазиђу парцијални интереси који постоје унутар владе и да се одустане од нереалних захтева за плате, пензије и за подстицаје привреди

Садашња влада Србије је пред великим изазовима. Са једне стране су висока инфлација и висок дефицит текућег рачуна који захтевају значајно успоравање потрошње. Са друге стране су предизборна обећања о расту потрошње и смањењу пореза која воде даљем потпиривању инфлације и погоршању спољноекономског положаја Србије. Тако су и ови последњи избори потврдили оно што се већ знало – да се обећања која их прате преваљују и на низ наредних буџета.

Отуд је буџет за 2008. добрим делом „заробљеник“, како прошлогодишњег буџета, тако и овогодишњих јануарских избора. Зато је неопходно да се парцијални интереси у погледу јавне потрошње превазиђу унутар нове владе и да се током наредних година иде на њено релативно смањење и прелаз на фискални суфицит, односно државну штедњу. Заиста би била штета да се не крене у том смеру, тим пре што се успорава инфлација која је неспорно висока. Наиме, тренд раста цена нафте, хране и пољопривредних производа сада се окреће надоле. Имаћемо и високу стопу раста БДП-а, вероватно преко 7,5 одсто на годишњем нивоу. То што је отворена европска перспектива и кредибилитет који се тиме добија, уз све друго што то доноси са собом, може повољно утицати на прилив страних инвестиција.

Оваква оцена др Павла Петровића, професора Економског факултета и главног уредника Кварталног монитора, у разговору за Економетар, била је само увод у анализу основних проблема српске привреде и могућих решења.

Да кренемо од инфлације и процене њених даљих кретања?

У првој половини године она је достигла скоро 13 одсто, иницирана пре свега трошковним ударима споља, растом цена нафте и хране. Након тога је наишао позитиван талас у виду пада цена нафте и пољопривредних производа у свету и код нас. То се већ одразило на инфлацију, која је у јулу и августу била веома ниска, свега 1,9 одсто. Захваљујући томе, може се очекивати да инфлација у другој полови-ни године буде око седам одсто, што значи да би се преполовила у поређењу са првом половином године. Тиме би дошло до значајног заокрета ка њеном успоравању. Иако би укупна инфлација крајем године била око 10 одсто, у наредну годину ушло би се са већ поменутом нижом стопом из другог полугођа, што је повољна околност. То би, ако се одоли притисцима за повећање потрошње, отворило шансу да се инфлација и трајније обузда.
Јаки политички притисци

С обзиром на политичке притиске које спомињете, који све удари прете?

Ја ту видим три потенцијална удара. Први се тиче плата и то је једна шира прича коју ћу покушати укратко да објасним. Ради се на колективном уговору за привреду са идејом да се на плате додају топли оброк, регрес, тринаеста плата. Када би се испод свих захтева подвукла црта и тај уговор применио, то би значило да би плате биле веће за 25 одсто.

То би, по мом мишљењу, било неодрживо и знатан део приватног сектора би вероватно гледао да то повећање заобиђе и исплати регрес и топли оброк. Осим тога, прети велика опасност да се овај ко-лективни уговор, који важи за привреду, примени и на државну управу. Ако би се то десило, онда би се и ту плате повећале за 25 одсто, а то би значило још један издатак за буџет од чак 84 милијарде динара. То, даље, води повећању дефицита у републичкој каси за 2,6 одсто. Отуд овако нешто не би смело да се догоди. Оно што запослени у државном сектору могу да очекују јесте један до два одсто реалног раста плата.

Опширније у штампаном издању