То што се сада превасходно развијају услуге, које се „хране“ великим увозом, а запостављају индустрија и пољопривреда, кадтад ће ударити у зид

Ljubodrag Savić

Нема никакве дилеме да је приватизација, као камен темељац транзиције, донела са собом крупне промене у Србији, мада су њени ефекти мањи од очекиваних и кад је реч о ефикасности привреде и ниском укупном приходу од продаје предузећа.

Побољшање привредне структуре, јачањем приватног сектора, није само по себи довело до очекиваног раста производње, запослености и извоза. У периоду 2001-2007. просечна стопа раста БДП-а је износила 5,5 одсто, захваљујући пре свега натпросечном расту сектора услуга (финансијско посредовање, осигурање, трговина, саобраћај…) док су индустријска и пољопривредна производња у овом периоду напредовале веома споро (индустрија 1,3 одсто). То је друго, мање лепо, лице српске транзиције. С друге стране, мислим да не можемо бити задовољни новчаним скором приватизације, будући да је у посматраном периоду продајом 1.632 предузећа остварен приход од 2,1 милијарду евра. Продајом 90 предузећа на тендерима је зарађена 1,1 милијарда евра, док је за око 1.500 фирми које су купца добиле аукцијом инкасирано нешто мање од милијарде евра. Лако се може израчунати да је просечна цена српског предузећа, продатог у процесу аукције, око 600.000 евра, колико данас кошта луксузно опремљен петособан стан у близини Београдске арене. Да ли заиста можемо бити задовољни оствареном ценом ако се зна да је за 60 одсто државног капитала једне румунске банке, пре неколико година, плаћено 3,5 милијарди евра? У целини гледано, убеђен сам да се у процесу приватизације могао остварити знатно већи приход да је приватизација спровођена као, на пример, у Словенији – истиче у интервјуу за Економетар др Љубодраг Савић, професор београдског Економског факултета.

Како бисте детаљније објаснили позитивне и оне мање добре резултате приватизације?

У оне позитивне свакако спада то што је данас приватна својина доминантна, што је веома важна промена у домену пословања привреде, али и у односима и функционисању владе, појединаца и институција. У Србију су кроз приватизацију дошле велике стране компаније, банке, трговине, факултети, а са њима и нови начин организације, управљања, маркетинга, што је унапредило укупну климу пословања. И поред тих позитивних промена, у суштини, још није остварен најважнији циљ приватизације – да приватизована предузећа знатно ефикасније функционишу од предузећа у ранијем облику својине. Ако се то не постигне, онда приватизација постаје сама себи циљ, али и веома подесан механизам јефтине куповине најбољих наших предузећа од стране Милошевићевих и других српских тајкуна.

Шта кажу подаци за српску привреду?

Кад је реч о укупној привреди у 2007. години, бруто домаћи производ се налази на нивоу од 80 одсто оствареног далеке 1990. године, док индустријска производња још увек није достигла ни 50 процената производње из 1990. За разлику од нас, све друге земље у транзицији дошле су, ако ништа друго, барем на ниво производње из 1989. године, која се узима као последња предтранзициона година. Запосленост у Србији у 2007. години је била на нивоу 77 одсто из 1990. године. И поред веома високих номиналних стопа раста, српски извоз је и даље врло скроман, што веома илустративно потврђује и чињеница да је 1990. извоз Србије и Чехословачке био око шест милијарди долара, а 17 година касније, Чешка, без Словачке, извезла је за 90 милијарди долара, а Србија свега за 8,5 милијарди долара. Осим тога, наш увоз расте двоструко брже од извоза, због чега је годишњи спољнотрговински дефицит достигао 9,5 милијарди долара а спољни дуг близу 30 милијарди долара.

Опширније у штампаном издању