Ружица Ђурђевић била је у прилици да ради у друштвеном сектору, а данас је власница приватне фирме која се бави ремонтом и одржавањем железничких возила, сарађује са великим системима попут железница и термоелектрана, и има годишњи промет око два милиона евра. Каже да јој једини проблем у пословању представља наплата послова, које има уговорене све до краја текуће године
Када су у октобру 2000. године наступиле политичке промене у Србији радила сам у смедеревском Желвозу као заменик генералног директора. Било је то једно од најуспешнијих предузећа у металском комплексу, стопостотно у власништву Железница Србије, које је у ремонтној грани добило бројне награде и у том тренутку запошљавало 2.300 радника. Ипак, такозвани „кризни штабови“ које је формирала нова власт, стигли су и у Желвоз и цео наш колегијум био је принуђен да већ 9. октобра поднесе оставке. Истовремено је без посла остао и мој супруг, дипломирани економиста, који је радио у Електродистрибуцији, тако да смо били принуђени да се сналазимо. Управо ту леже зачеци данашње Интер-механике.
Овако причу о својој компанији почиње Ружица Ђурђевић, магистар економије, власница Интер-механике из Смедерева, која је тренутно и председница Савета за женско предузетништво у Привредној комори Србије. Она је екипи Економетра, која је средином маја посетила ово успешно предузеће, објаснила како је настала идеја и како се она развијала – од петоро запослених на самом почетку до данашњих 75 радника и годишњег обрта од око два милиона евра.
– Када смо остали без посла размишљали смо како даље и ја сам предложила да покренемо породично приватни бизнис. Јер, ако сам могла да будем веома важна карика у ланцу званом железница и да управљам предузећем које је тада производило 200 вагона месечно, зашто то своје знање не бих применила и у раду са својом породицом. Тако је настала Интер-механика у којој смо најпре били запослени супруг Милан, ћерка Јелена, дипломирани економиста, и ја, а затим нам се прикључио и зет, па син Владимир, дипломирани економиста и машински инжењер, као и његова супруга. И тако се наша прича увећавала. Временом су нам се придружиле и моје колеге инжењери из Желвоза, који су, баш као и ја, остали без посла и кренули смо од радионице за одржавање кочница 2003. године.
Опширније у штампаном издању
