U Srbiji se zvanično prijavi tek 300 novih patenata, dok iz drugih zemalja stiže 80.000 patenata godišnje

Podrška inovacijama u Srbiji je nešto veća nego ranijih godina zahvaljujući pre svega donatorskim projektima. Javno-privatno partnerstvo kao instrument razvoja kod nas je u povoju. Ohrabruje podatak da preko 85 anketiranih srpskih preduzeća smatra javno-privatno partnerstvo važnim, ali u istom procentu je i nezadovoljnih dosadašnjim rezultatima na tom planu. Posebno su važna ulaganja u obrazovni i naučnoistraživački sistem ali je nužna ubrzana integracija nauke i privrede kao stubova u strategiji razvoja naše zemlje. Kontinuirano učenje i inostrana iskustva su presudna i otvaraju put ubrzanom osposobljavanju za primenu i prilagođavanje lokalnim uslovima u procesu stvaranja sistema koji funkcioniše.

Ovo su samo neki akcenti sa nedavne rasprave o odnosu nauke i privrede u Srbiji održane u Privrednoj komori Srbije pod nazivom Javno-privatno partnerstvo za primenjena istraživanja, razvoj i naučno zasnovane inovacije.

Novi obrazac 

Neminovnost promena je veliki izazov za privredu i nauku. Ekonomija znanja nametnula je novi obrazac privrednom razvoju. Nimalo slučajno, ovih dana je srpski ministar finansija najavio prioritete u istraživanju, razvoju i uslugama. Na sceni su novi tržišni postulati poput NACIONALNOG INOVACIONOG SISTEMA (NIS), R&D POTENCIJALA ili TRANSFERA NAUČNIH REŠENJA U PREDUZEĆIMA što neminovno sučeljava i istovremeno približava poslovni svet stručnjacima nauke. Otuda ne iznenađuje da je u Privrednoj komori Srbije nedavni skup o temi Nauka i privreda u Srbiji okupio na istom mestu profesore univerziteta, poslovne ljude, predstavnike državnih institucija i donatore iz inostranstva. Povod za okupljanje tima eksperata iz nauke i privrede dala je studija pod nazivom Javno partnerstvo za naučno zasnovane inovacije i znanjem vođen ekonomski razvoj koju je finansirao UNDP (Program za razvoj Ujedinjenih nacija), a realizovala DTI (Inicijativa za demokratsku tranziciju). Analizirani su najznačajniji oblici podrške javnog-privatnog partnerstva za razvoj inovativnosti, na osnovu dostupnosti informacionih komunikacionih tehnologija, podrške izvoznim programima, istraživanja tržišta, standarda, laboratorijskih ispitivanja, edukacije, patenata, transfera znanja i tehnologije i podrške istraživanju i razvoju.

Tradicionalne paradigme

U kategorijama malih, srednjih i velikih preduzeća razmatrani su i istraživački i razvojni potencijali srpskih preduzeća i korišćenje usluga istraživačko-razvojnih preduzeća. Studija je obuhvatila istraživanje u 80 privrednih preduzeća i 30 institucija. Istraživanje na ovom uzorku bilo je sasvim dovoljno za odgovor na pitanje: Koliko se Srbija otvorila prema svetu koji se uveliko promenio i implementirao vrhunsko znanje u praksi. Činjenica je da ovim prostorima još uvek dominiraju tradicionalne paradigme o vrednosti radne snage i proizvodnim potencijalima i da znanje tek treba da postane najveća tržišna vrednost. Hvatanje koraka sa ubrzanim promenama, prema rečima Gordane Danilović-Grković, rukovodioca ovog projekta, leži u uspostavljanju mreže međusobno povezanih institucija za podršku privrednog razvoja i naučnoistraživačkog sistema, što usmerava direktan uticaj podjednako na mala, srednja i velika preduzeća. Konačno, u prilog ovoj tezi ide naruku i zajednički interes nauke i privrede.

Paralelu sa svetom na ovom svojevrsnom “workshopu” uspostavio je profesor Manfred Horvat, šef za evropske i međunarodne programe iz Agencije za promovisanje istraživanja Austrije, inače zaslužan i za to što je decembra 2000. godine pokrenuo inicijativu za integraciju Srbije u evropsku zajednicu za razvojno-istraživačke aktivnosti.

Impresivno deluje podatak da je u ovoj austrijskoj agenciji zaposleno 180 ljudi sa godišnjim budžetom od 120 miliona evra, što samo dodatno ukazuje na važnost konstruktivne politike u strategiji razvoja i interaktivni odnos sa naučnoistraživačkim aktivnostima. Neophodno je da se uspostave jasna i transparentna pravila saradnje nauke i privrede. 

Svaka strana dobija

U Srbiji univerziteti moraju da budu aktivniji. Ne sme se zapostaviti ni važnost institucionalnih strategija, razvoj HR, promocija, sinergija između istraživanja i inovacija, pouzdanost, kvalitet, da struktura prati strategiju, misiju i viziju univerziteta, permanentna edukacija, doživotno učenje bez prečica, primeren PR, informacije prisutne u javnosti, odgovarajući pravni okvir, ugovorni odnosi, baze podataka, utvrđivanje prioriteta, mobilnost, pokretljivost osoblja. Ukoliko nisu stvoreni ovi preduslovi, ne mogu da funkcionišu ni naučno-tehnološki parkovi, ni tehnološko-inovacioni centri, ni mešoviti timovi. Nije cilj da univerziteti postanu preduzeća, i obratno, već da njihove kulturne razlike stvore dodatnu vrednost. U osnovi, to je i društveni proces koji vodi univerzitet u pravcu win-win strategije u kojoj svaka strana dobija.

U razvojnom procesu inovativnost postaje značajna konkurentska prednost privrede i države u celini. Otuda je i izuzetno važno kompetentno postaviti odnose nauke i privrede u Nacionalnoj strategiji inovacija. Ostaje pitanje kako tako ozbiljnu konstrukciju podići na zavidni nivo, ako je tačan podatak koji se čuo na skupu o nauci i privredi u Komori Srbije da se u Srbiji zvanično prijavi tek 300 novih patenata, dok iz drugih zemalja stiže 80.000 patenata godišnje. A prema definiciji NACIONALNI INOVACIONI KAPACITET jeste sposobnost države kao političkog i ekonomskog entiteta, da proizvede i komercijalizuje niz, na svetskom nivou, novih tehnologija u dužem vremenskom periodu.

Z. Stablović-Bulajić