Рестриктивна монетарна политика би могла да има веће штете по привредни раст него што би допринела смиривању инфлације

Када се проблеми гомилају, неко би очекивао активнију макроекономску политику. Ја нисам за то, јер сматрам да економска политика треба што мање да се меша у привредни живот и да само ствара здрав пословни амбијент. То је основа за равноправну утакмицу. Да је тако урађено раније, сада не бисмо имали многе од актуелних проблема. Ту мислим на високу инфлацију, која не само да „куца на врата“ већ је и „гурнула једну ногу“ кроз та отворена врата, сврставши се у најактуелнији проблем. Највећи проблем је, ипак, упорни и високи дефицит у размени са светом. Дефицит текућег биланса достиже око 15 одсто БДП, а искуство је показало да је све преко 10 одсто изузетно опасно и може да доведе до финансијске кризе, до прекида прилива и истовременог одлива девиза. Нажалост, једноставних решења нема. Проблем дефицита се мора решити на тржишту, повећањем конкурентности домаћих производа. Свако администрирање може само да повећа сумњу и убрза крах. Дакле, мора се још порадити на стварању амбијента за раст производње и извоза.

Овакву поруку, изречену у разговору за Економетар, др Владимир Вучковић, доцент на Економском факултету, ставља у контекст оцене да су промене у глобалној структури привреде, којих неспорно има, спорије од очекиваних.

Кључно питање

Да кренемо, ипак, од инфлације. Шта се ту може урадити?

Подсетићу, најпре, да је инфлација поново и светски проблем, због пораста цена енергената, сировина и хране. У многим земљама она је пробила неке циљане или жељене стопе. Али оно што је искуство, које и код нас треба сагледати, јесте да су многе централне банке ових месеци, након суше у Европи и повећања цена нафте и енергената, на неки начин допустиле нешто већу инфлацију. А након кризе на хипотекарном тржишту у Америци, њена централна банка и она европска, „упумпавале“ су новац у привреду и тако овога пута одустале од неких својих принципа, циљева и инструмената. Очигледно је да су желеле да спрече ширење те кризе и рецесије на реалан сектор, по цену нешто веће инфлације.

Код нас се доста тврдоглаво инсистира на инфлацији која је зацртана и по сваку цену покушава да брани. Ту се на-меће кључно питање – да ли НБС може монетарном политиком да умањи последице суше, монополског понашања и експанзивне потрошње. Може, али врло мало. Сматрам да би претерано рестриктивна монетарна политика могла да има веће штете по привредни раст него што би допринела смиривању инфлације.

Које би мере ипак биле пожељне?

– Пошто постоји сумња да има монополизованих структура, то треба ставити под лупу и видети да ли треба предузети одговарајуће антимонополске активности. То отвара и питање имамо ли ми уопште добро антимонополско законодавство. Затим, мора да се смањи јавна потрошња која је из године у годину експанзивна и супротна свим принципима здраве макроекономске политике. Она непосредно доприноси порасту цена и ширењу платнобилансног дефицита. Наравно, финим мерама монетарне политике може се такође деловати. Али, неке најаве за вођење монетарне политике у овој години наговештавају да би НБС могла бити „лака на окидачу“, што би значило да све више административним мерама спроводи монетарну политику. То није ни природно ни добро. Финансијски токови се тешко спутавају, а рестрикције могу само да повећају трошкове и угрозе мала предузећа.

Промене у глобалној структури привреде су, ипак, видљиве. Шта је ту ишло најспорије?

– Није уопште спорно да се полако мења структура домаће привреде у корист услуга. То је на линији светских искустава да су услуге доминантне у стварању БДП. У развијеним земљама свега 15-20 одсто БДП ствара индустрија. Та тенденција јача и код нас и то је добро. То посебно важи за новостворена приватна предузећа од којих се многа баве услугама. Вероватно из једноставног разлога што је за њихов старт потребно мање капитала.

Ако се, пак, погледа колико још има друштвених предузећа, неизбежан је закључак да су у том делу промене недопустиво споре. Кад су економисти још 2001. инсистирали на бржој приватизацији и овог сектора, многи су имали отпор према томе. Политика је била – хајде најпре да реструктуришемо ова предузећа, да им повећамо вредност, па ћемо их онда продати. Нема примера да се у овоме успело, а изгубљене су године.