Иако је успео да споји лепо и корисно, израђује накит и предмете од жице и од тога живи, Јожеф Нађ каже да је бити свој газда – непрекидна „борба с ветрењачама”

Да прављење накита од посребрене и бакарне жице није само вештина и хоби, већ и занимање за цео живот, потврђује Јожеф Нађ, несуђени ТВ механичар. Док његове колеге по ТВ сервисима не дижу главу од посла, Јожеф стрпљиво чека топло време да крене у бизнис. Ако буде среће, ове сезоне ће своје радове изложити и на Калемегдану, где би требало да добије свој штанд. Ако не, спаковаће кофере и отићи у Грчку, јер тамо продаја најбоље иде.

До тада, са својих десет прстију и мајушним клештима увија и извија жицу као да је конац. А у секунди испод његових руку, као испод пресе, испадају уникатне минђуше, огрлице, наруквице, милиционери с пендрецима…

Када се пре нешто више од две и по деценије нашао „очи у очи” са туристима који су чекали у реду да узму свој примерак броша на коме је жицом извезено њихово име, није ни слутио да ће га ове „нити” хранити хлебом.

– Посао је кренуо сасвим случајно и то тако што ме је брат замолио да га на неколико дана заменим у Поречу, где је на шеталишту правио и продавао накит од посребрене жице. Иако ме тај посао никада није привлачио, нити сам помишљао да се тиме бавим, понешто сам умео и сам да направим. Али од часа када су се око мене сјатили Немци, Енглези, Италијани и навалили на куповину украса од жице, није ми ништа друго преостало него да примим све њихове наруџбине и кренем у производњу, прича Јожеф.

– У почетку је то било само исписивање имена, за чим су немачки туристи били луди. То је у то време био хит, те је зарада била толико велика да сам месецима пошто се сезона заврши могао да живим као лорд, сећа се Јожеф.

Временом се са имена прешло на израду украсних предмета – бицикала, држача за ускршња јаја, свећњака, ваза, саксија, ратника с мачем… Све што је могло да се „исхекла” од жице – нашло се на његовом „менију“.

Да би се научило исписивање имена жицом потребно је неколико дана. Тако се овладава техником савијања жице, која не би требало ни да је претанка, ни предебела. Прво се уче слова, затим њихово слагање у речи, а потом се вежба док то не постане рутина. Да се ова врло танка жица не би искривила, најважније је да се води рачуна о редоследу потеза, прича овај мајстор, жалећи што се у Србији врло мало цени ручни рад.

Пошто је за све ове године усавршио „игру” са жицом, Јожеф данас израђује накит. На први поглед све личи на филигрански, софистицирани накит од сребра. Жица се увија и обмотава око каменчића, кликера, стаклића, којим украшава прстење, наруквице и огрлице. Последњи примерци су оплемењени морским детаљима, па се жица увија око шкољки од којих Јожеф прави минђуше.

– Онај ко не зна да све радим само једним клештима, пинцетом а понекад се припомажем зубима, и то све код своје куће која ми је уједно и радионица за израду накита, не би веровао да шкољке и жица нису машински обрађени, прича овај занатлија.

Ако неко има дара и осећај за лепо, вештину у прстима и добру вољу, а при том воли да ради, онда мора да успе. Јожеф признаје да је он један од ретких који је имао срећу да му хоби постане основно занимање, што подразумева да никада ујутру не долази намргођен на посао.

– Бити свој газда је стална „борба с ветрењачама“. Али, никада се нисам покајао што сам изневерио струку, сервисирање телевизора, мада је то данас врло тражен посао. Иако овај посао подразумева јурњаву око набавке жице која стиже из Немачке, ценкање да се добије што повољније како би и крајњи предмет био јефтинији и лакше се продао, али и ризик да сутра нећете ништа продати, тешко да бих се привикао на посао од седам до три – признаје Јожеф.

– Поготово је било тешко опстати у време санкција када је већина једва имала да преживи, а не да купује накит и предмете од жице, а ја сам морао да се сналазим и опстанем. Слао сам накит у Грчку пријатељици да га продаје и тако преживљавао – прича наш саговорник.

На питање да ли је икада окушао себе и радио за другог – признаје да јесте, „само једном на неколико дана и отишао сам главом без обзира”.

Како би доскочио конкуренцији у мору јефтиног накита који стиже из Азије, Египта, Јожеф најпре прави скице по којима потом израђује накит. Прати трендове и води рачуна да додатке којима оплемењује жицу, драго камење, шкољке и бисере, бира према бојама које су сада у моди.

Било је дана када је одлазио у Венецију само са оловком и блоком у руци, скидао мотиве са фасада и по њима „везао” накит жицом. Уграђивао је исте те мотиве у своје брошеве, правио тибетански вечни чвор…

Његови предмети од жице видели су света. И данас се могу купити у Ванкуверу где их за Јожефа продају његови пријатељи. И што је занимљиво, посао иде добро. Јер, наруџбине мало помало стижу, тако „да ова игра с ветрењачама понекад има и смисла”, каже он.

Најсрећнији је био када је по наруџбини правио предмете за један перформанс, као и када је правио фигурице средњовековних витезова и војника са штитом за изложбу у Грчкој и за то добио награду Унеска.

Наруџбине су стизале и из Народног позоришта у Београду за поједине представе за које су се правили разни предмети од жице, што се не виђа тако често.

У Јожефовој колекцији се сваки дан појави понешто ново. За њега рад са жицом представља више од посла – то је уживање у игри која траје.

Сања Илић