Радовану Станковићу, власнику конфекције „Микро модели“ из Врања, припала награда БАТ-а за „Најбољег малог привредника“

Када је пре десет година, што је за Врање, поред посрнулог комбината „Јумко“ било незамисливо, Радован Станковић са супругом Горданом, сином Бобаном и ћерком Биљаном започињао приватни бизнис, овом вредном и упорном Врањанцу препреке су ницале на све стране. Дуго се борио, и изборио, да буде свој на своме. Одлуком стручне комисије Министарства за економске односе са иностранством, Министарства привреде, Привредне коморе Србије и компаније БАТ, Станковић је проглашен за најбољег малог привредника у Врању.

– Колико ми је било драго што сам собио награду коју ми је премијер Србије др Војислав Коштуница уручио, толико ме боли то што се догодило компанији „Јумко“ у којој сам провео 17 стваралачких година и што су се моја упозорења обистинила. Онда ме нико у „Јумку“ није схватао озбиљно. Да се није много променило од онда потврђује податак да су уз велика противљења одбили посао који сам им понудио. Наиме, требало је да ураде посао за иностраног партнера. На моје и на изненађење партнера из Немачке, они су то одбили уз изговор: „Ко је дозволио да се посао узима од приватника“. Они још не схватају да више не постоји подела на приватно и друштвено, и да данас само постоје успешни или неуспешни послови и бизнисмени. Но, сада је приватни капитал преко познате компаније из Енглеске ушао у „Јумко“ и надам се да ће се много тога променити набоље, каже Станковић.

Почетак са пет машина

– У време када сам се одлучио за приватни бизнис „Јумко“ је почео да тавори. Имао сам предосећај да тако неће дуго, јер је то наговештавало понашање запослених. Просипало се, прсти су били „много широки“, а недисциплина је узимала маха и све се више ширила, каже Радован и наставља:

– Почео сам са пет машина и исто толико радника. Имао сам огромно искуство из „Јумка“ за све фазе. Ишли смо, корак по корак, од кројачког салона до радионице и фабрике која сада запошљава 70 радника. Изузетним квалитетом шивења, строгим поштовањем рокова све већи број муштерија је долазио за услуге или да купи неки наш производ.

Како кажу Станковићи, радили су даноноћно, а када су, због већег обима посла и поруџбина купаца, запослили 15 радника, одлучили су да оснују предузеће. У почетку су радили ХТЗ опрему за поједине фирме и посао је растао. Онда су, захваљујући квалитету производа, ступили у контакт са грчком фирмом „Мелоне бамбино“ из Солуна. Успешна сарадња је расла и сада су заједно заузели добре тржишне позиције у производњи дечје конфекције на југу Европе.

Нови послови

– Како се посао повећавао, тако се повећавао и број запослених. Сада их је 70, а ускоро ће бити још више. Ради се у две смене. Уговорени су нови послови са немачком фирмом БАФ, а ту је извоз за Грчку, Босну и Херцеговину и Албанију. Инсистира се на квалитету јер су партнери из иностранства ригорозни у својим захтевима. Ваља се доказати, испоштовати рокове, а ми то успевамо, каже Радован.

Уговорен извоз

Да бисмо били конкурентни, заокружићемо процес производње куповином машине за вез, сито штампу и прање и каменовање тексаса. Због велике потражње на домаћем, а посебно на иностраном тржишту почећемо поново са производњом ХТЗ опреме, односно одеће. Већ имамо уговорене количине за немачко тржиште – каже Станковић.

Од 70 запослених већина је радника „Јумка“ који су остали без посла и сада су овде нашли ухлебљење. Искусне конфекционарке кажу да им је Радован помогао, како би могле да издржавају породицу. Плате су скромне, али редовне. Ипак, надају се, пошто се посао развија, да ће се и зараде повећавати.

Конкуренција

– Планирамо још већи развој и проширење асортимана и капацитета. Сопственим средствима изградили смо нову и савремену фабрику, која обједињује процес производње. С обзиром на нове уговоре са фирмом из Аустрије и Немачке о извозу наших производа, уз 70, очекујем да запослимо још 20 нових радника. Управо су стигле најсавременије машине и за који дан завршавамо и другу производну халу. Иначе, поред лон послова, имамо и властиту производњу атрактивних модела за децу од једне до 16 година, каже наш саговорник.

Он истиче да није лако у текстилу, али се може пословати и поред тога што је конкуренција жестока.

– Велики је увоз кинеске и турске робе а држава се није довољно ангажовала да у овом сегменту заведе неки ред. Перспектива је у малим серијама где квалитетом можемо да победимо конкуренцију.

А. Валчић