Јавна предузећа треба да имају мешовиту власничку структуру, у којој има места и за стратешке партнере, за институционалне инвеститоре, за запослене, али и за “публику”

др Миодраг Зец,

Да би се приватизација окончала, а она код нас траје ево већ 16 година, морају се хитно урадити још најмање три ствари. Време је да се напокон формира Национални приватизациони фонд којим ће се уредити бесплатна дистрибуција акција становништва. Велики залогај је свакако усвајање концепта приватизације јавних предузећа. Тиме што је српска влада покренула овакав пројекат разрешено је бар једно питање, а то је да постоји политичка воља да се то стави на дневни ред. Следећи корак биће још важнији јер ће показати да ли постоји политичка воља и моћ да се то и спроведе. И треће, потребно је целовито уредити систем приватизације државног земљишта који је остао недоречен а покушавају се парцијална решења – оцењује у интервјуу за Економетар др Миодраг Зец, професор економије на београдском Филозофском факултету.

Ако бисте упоредили стартна очекивања и досадашњи салдо приватизације, какав се закључак намеће?

Приватизација у Србији траје већ 16 година са променљивим резултатима и са амбивалентним односом политичара према њој. За то време променили су се модели, политичка подршка и очекивања. Ако бих генерално гледао, мислим да је она померила социјалну структуру и пословну филозофију, померила је вредносну структуру друштва и донела поприличне инвестиције. И, наравно она је изнедрила производно и социјално реструктурисање. То је сигурно нешто што се мора уважити и што је последица чињенице да је на хиљаде предузећа нашло своје купце. Ипак, морам да кажем да је приватизацију немогуће оцењивати ван контекста начина на који је спроведена. Подсетићу у најкраћем да се искуства наше приватизације морају поделити на два велика периода – до 2000. и после тога. У првом периоду сама реч приватизација била је политички неподобна па се употребљавала синтагма „власничка трансформација”. Иза ње крила се, у ствари, доктрина да се процес приватизације покушава уредити на темељу минулог рада, на темељу самоуправне идеологије и жеље да се постојећи социјални систем не уздрма и не промени. Баштиници бонуса били су, као што је познато, запослени и пензионери.

Наше и државно

Такав модел није био добар из више разлога. Први је да се на такав начин,кад радници постану и власници, не одваја много систем приватног и бивше колективне својине. Друго, те фирме у којима су радници истовремено и власници болују од једне противуречности која се не може решити. Наиме, она не може да реши проблем расподеле. Ако су радници власници, њихов примарни циљ је плата а не акумулација. Отуд је такво предузеће хендикепирано у развоју а тиме и друштво које има као базу такво предузеће.