Зорица Акерман годинама са великим стрпљењем, техником покрстице, “слика” предмете из епохе барока, ренесансе или средњег века

Тачно половину живота Зорица Акерман је провела наднесена над белим платном на којем, бод по бод, настају прелепе нежне слике минулих времена. Дружење са разнобојним концима и шемама веза почела је још у раном детињству, када су њене вршњакиње играле “ластиш” и школице, а она, под будним оком стрине Секе, улазила у тајне cross stitch веза, стрпљиво ређајући крстиће у прелепе слике.

Прва је била Црвенкапа, једини вез на изложби ђачких радова у основној школи “Доситеј Обрадовић” на Умци. Била је то једноставна шема већ одштампана на платну, али за десетогодишњу девојчицу велики изазов сликања концем којем не одолева ни данас, као мајка одраслих кћери Кларе и Саре.

Скупа уметност

После седам година канцеларијског рада, окончаног фразом „технолошки вишак“, Зорица Акерман је окренула нови лист у свом животу и у миру породичног дома, некадашњи хоби претворила у професију која јој доноси бескрајну радост и спокојство, али не и сигурну материјалну егзистенцију. Била је то, каже, једна од најбољих животних одлука.

Вез унакрсним бодом или покрстица је скупа уметност. Подразумева квалитетна платна, стотине витица конца и, изнад свега, спокојство и мир што је најтеже наћи у данашње време опште ужурбаности. Још као девојчица, опчињена чудом настајања слика на чистом белом платну, полако је улазила у тајне минуциозних рукотворина. Пратила је специјализоване часописе и савладавала све сложеније мотиве.

Заборављени вез

Уметност веза овом техником и данас је веома цењена у Италији, Енглеској, Француској и Холандији. У породицама које држе до лепоте и луксуза везени мотиви обележавају важне дане, светковине, фамилијарне скупове. Чак и у туристичкој понуди тих земаља препознатљиви симболи градова могу да се нађу “осликани” концем и то тамо има велику цену. Код нас, нажалост, није такав случај. На вез се гледа као на нешто давно прошло, потпуно анахроно савременом животу. Вредност таквих рукотворина не препознају ни људи у туристичким организацијама и великим хотелима, па странци и даље као успомену на боравак у Београду углавном носе шоље са логом главног града.

– Иако су Вилерове шеме биле најпознатије у свету, нисам их желела јер су их сви имали и то није била никаква инспирација. Ни основни бод којим настају ти гоблени није био нарочити изазов. Тек сам у покрстици нашла начин да добијем слику каква ми се допадала – каже Зорица Акерман. – Извезла сам, тако, два олдтајмера и два столњака начином којим овде то нико није радио.

Сваки кит (комплет шема – платно – конци) који је стизао у њен дом одмах је претварала у лепе слике, а онда их поклањала пријатељима. Тек пре пет година, када је тих слика бивало све више, почела је сарадњу са галеријама.

– Најдужу и најуспешнију сарадњу имам са галеријом “Каприц” породице Светличић. Са госпођом Мирјаном и њеним кћерима Зорицом и Јеленом одмах сам нашла заједнички језик. Оне су лепе жене окружене лепим стварима и разумеле су моје слике. Тако су настале лампе, јастучнице, дечје слике. На њима су мотиви из бајки, цветни букети, костими различитих епоха, призори из отмених салона, ципеле… – објашњава Зорица.

Прецизан бод

До материјала од којег настају слике сада је лакше да се дође преко Нина Mедија, куће која заступа највећег светског произвођача DMC. То је, заправо, читава индустрија која ради на креирању мотива за вез. Нашу саговорницу, пак, највише занимају они који се овде не виђају. Реч је о средњем веку, ренесанси, бароку, детаљима из дворског живота, од одеће, фризура, посуђа.

Слика са најмање боја коју је извезла Зорица Акерман има четири нијансе, а најбогатија је она са 65 нијанси, мада могућности иду и до стотинак. Највећих димензија је слика (метар са метар) на којој су представљени костими кроз различите епохе. Тешко је и замислити колико пута је уметница провукла иглу кроз платно да би слику завршила. Сигурно зна, међутим, да у “бакином креденцу”, слици много мањих димензија, има 200.000 крстића.

– Догоди ли се и најмања грешка, један погрешан бод, све пада као кула од карата. Зато је неопходно огромно стрпљење, концентрација, духовни мир који ја проналазим чак и у свакодневном жамору свог дома. Једноставно се “искључим”, удубим у платно које полако добија обрисе и коначни изглед жељене слике. Подлога на којој настају најразличитији мотиви је од леакрила, панаме или аида платна. То су материјали који временом не губе на квалитету, нити одржавање умањује лепоту веза – каже наша саговорница. – Најдраже слике поклањам драгим људима и то сматрам гестом љубави, јер они разумеју колико ми оне значе и колико времена и задовољства уложим у сваку покрстицу и нијансу.

Вез и музика

Зорица Акерман је упорна. Истрајно везе мотиве са двора француске дизајнерке Хелене Тран, чиме ће заокружити циклус од четири слике које дочаравају моду и обичаје класицизма.

Уз љубав према везу, Зоричин живот оплемењује још један од бога дат таленат: музика и певање. Са супругом Борисом упознала се у школи лепог певања Дубравке Нешовић и од тада музика се преплиће кроз њихов заједнички живот. Сваког петка увече у отменом ресторану “Јеврем”, уз пратњу гитаре и виолине, певају староградске и изворне српске и македонске песме, као и романсе, онако како их је учила госпођа Нешовић.

Каталог

Зорица Акерман каже да је било понуда да се неки мотиви карактеристични за наше просторе унесу у светски каталог веза покрстицом. Надлежни, међутим, нису показали интересовање за овај вид промоције наше земље.

Аутентичан амбијент старе београдске господске куће, уз мноштво оригиналних предмета и фотографија, допуњавају и везене слике Зорице Акерман. Од Фабержеових јаја са милиметарски прецизно осликаним ликовима, цветних мотива, одеће и обуће из давних времена, абецеде, пресека куће с аутентичним намештајем – све је изронило из белог платна, бод по бод, сат по сат, стрпљиво, с љубављу каквој само уметник може да се предаје. Где ће завршити лампа, јастуче, пешкир или зидна слика са њеним везом, Зорица Акерман тешко може да зна. Изузев код пријатеља којима их поклања од срца. Мада и тамо, дешава се, могу у гаражи да деле простор са старим аутомобилским гумама.

Срећом, има и посвећених људи којима познавање уметничких вредности оплемењује и душу и живот, па знају да процене шта је лепо и вредно. Они знају да одаберу, макар и ситан детаљ којим ће унети топлину у свој дом, на велику радост уметнице која му је поклонила сву своју љубав, време и снагу.

Слободанка Андрић