Na površini od 62 hektara, u selu Deč kod Pećinaca, nalazi se 27.000 sadnica leske koje su prošle godine donele prinos od 45 tona lešnika. Do avgusta, u planu je postavljanje preradnog centra koji će omogućiti punu operativnost, unapređenje proizvodnje i širenje saradnje sa stranim kompanijama, kaže Aleksandar Petrović, suvlasnik i jedan od osnivača kompanije

Na ideju da gajim lešnike došao sam posle članka koji sam pročitao u „Ilustrovanoj politici“ pre otprilike 15 godina. Tada sam želeo da se bavim poljoprivredom i planirao da uđem u voćarsku proizvodnju, a dvoumio sam se između lešnika, oraha, kestena i lekovićtog bilja. Nakon te reportaže o lešnicima, proizvodnji i potencijalima kod nas, kao i o neiskorišćenim resursima u našoj poljoprivredi, prilično sam se zainteresovao za lešnik.

Ovako o počecima uzgajanja lešnika govori Aleksandar Petrović, suvlasnik i jedan od osnivača kompanije „Hazelnut & Leska d.o.o.”. On je sa još dvojicom suvlasnika, Željkom Milićevićem i Slobodanom Jovanovićem, i stranim partnerima – američkom „TCT Grupom“ koja je danas postala domaći investicioni fond „Vilijam Kortinhauer“, 2004. godine osnovao firmu i podigao plantažu lešnika u selu Deč kod Pećinaca, na tridesetak kilometara od Beograda.

U razgovoru koji smo za Ekonometar vodili u beogradskoj kancelariji kompanije, Aleksandar kaže da je želeo da se bavi nečim što je isplativo i da gaji voće kome pogoduje ovdašnje podneblje.

– Kod nas postoje idealni klimatski uslovi koji maksimalno pogoduju gajenju lešnika. Jednostavno, lešnik kod nas dobija sve što mu je potrebno, osim dovoljne količine vode, pa je zbog toga potrebno uraditi sistem za navodnjavanje. Temperatura, vlaga i svi ostali parametri su apsolutno fenomenalni i to bi trebalo iskoristiti – ističe Petrović.

Kada je proučio svu dostupnu literaturu, Aleksandar je krenuo po Srbiji sa namerom da kupi – ili „ukrade“ – znanje, ali je naišao na problem: nije imao šta od koga da preuzme! Nailazio je na profesore koji su se bavili teorijom i „prepisivali doktorate od pre 70 godina“, ili na ljude koji su radili eksperimente sa lešnikom, ali samo u vidu zanimacije. Takođe je sreo i one koji „apsolutno ništa ne znaju, ali žele da prodaju svoje neznanje za veliki novac“.

– Na kraju sam otišao u Italiju i obišao nekoliko plantaža, da bismo odmah zatim počeli da sarađujemo sa profesorom Čedom Oparnicom sa Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu. Reč je o entuzijasti koji voli lešnik, doktorirao je na temu lešnika, i mi smo zajednički krenuli u avanturu.

Profesor Oparnica nije bio sujetan, radili smo zajedno i dolazili do određenih rešenja, učili, prevodili sa italijanskog. Odradili smo otprilike 90 odsto svega kako treba, jer smo praktično kopirali italijanski sistem gajenja. Nabavili su i italijanske sadnice i tu nisu napravili grešku poput nekih drugih uzgajivača koji su sadili sorte koje nisu industrijske, već konzumne, a za koje je tržište ograničeno, pa samim tim ni cena nije tako povoljna.

– Počeo sam sam i u startu podigao eksperimentalnu plantažu na površini od oko jednog hektara, u selu Mali Borak kod Lajkovca. Kada sam nakon nekoliko godina video da to funkcioniše kako treba napravio sam projekat i biznis plan, prezentovao na nekoliko mesta i na kraju uspeo da ugovorim posao sa stranim partnerom. Onda sam uključio i ostalu dvojicu osnivača, Slobodana Jovanovića i Željka Milićevića, i počeli smo da radimo 2003. godine.

Kompanija „Hazelnut & Leska d.o.o.” zvanično je osnovana u martu 2004. godine sredstvima trojice osnivača i stranog partnera, investicionog fonda „Vilijam Kortinhauer“. Kupili su zemljište, podigli zasad od oko 30.000 sadnica na plantaži površine 62 hektara, koju su ogradili sa 4,5 kilometra ograde. Posle godinu dana podigli su i sopstveni rasadnik, postavili sistem za navodnjavanje na celoj površini i iskopali bunar dubine 86 metara, sa protokom od oko 20 litara vode u sekundi. Sve to uradili su u rekordnom vremenu i sa minimalnim gubicima, što se tiče sadynog materijala.

– Postoje dva sistema gajenja leske. Jedan je kalemljeni lešnik – kada se na podlozi od mečije leske, odnosno stablašice, kalemi jedna od sorti koja je komercijalno isplativa. To je eksperiment koji je pokrenuo jedan profesor pre 20 godina, ali on nije dao željene rezultate i veliki su procenti sušenja biljke već u prvoj godini. Italijani su, recimo, još pre 30 godina potpuno izbacili kalemljeni lešnik. Sada je sistem kalemljenja poboljšan, ali i dalje daleko zaostaje u odnosu na žbun. On ima samo jednu prednost, a to je da nema lastare, odnosno mladice koje izbijaju svake godine, pa je samim tim lakša manipulacija i održavanje – navodi Petrović.

Drugi sistem, za koji se opredelila većina uzgajivača u Srbiji, bez obzira na nekadašnju lošu državnu politiku subvencija, jeste izdanak, odnosno žbunasti lešnik. Prema rečima našeg sagovornika, žbun može da se izvede u formu stabla, što se u Italiji često radi da bi se olakšala obrada, ali se onda kasni sa punom rodnošću godinu ili dve. Najbolji način, koji se i najviše koristi, jeste čist, klasičan žbun. On ima prednosti nad svim ostalim načinima što se tiče jačine, odnosno sam lešnik je mnogo zdraviji u odnosu na kalemljeni i otporniji je na insekte i bolesti. Najveća prednost žbuna je što se zanavlja nakon određenog perioda.

– Što se tiče novca, po hektaru je potrebno uložiti od šest do deset hiljada evra, u zavisnosti od toga šta uzgajivač želi da postigne. Dakle, zavisi od sistema obrađivanja, navodnjavanja, zanavljanja, načina sadnje, pripreme zemljišta. Mi smo uradili sve potrebne pripreme na našoj plantaži i zato je naša početna investicija bila oko milion evra, a sada je već narasla na blizu dva miliona.

Aleksandar objašnjava da ljudi koji žele da počnu sa gajenjem lešnika ne bi trebalo da posmatraju “Hazelnut & Leska” kao reper, jer je ovde reč o industrijskoj proizvodnji koja uslovljava i mnogo veće troškove. Potencijalni mali proizvođači trebalo bi da računaju na pomenutih šest do deset hiljada evra po hektaru kao okvirni trošak podizanja zasada, i na godišnji trošak održavanja od 700 u prvim godinama, pa do 2.000 evra u kasnijem periodu.

– Do treće-četvrte godine trošak održavanja nije preterano veliki. U četvrtoj godini žbun poprima određeni oblik i daje taj prvi rod koji je dovoljan za jednu porodicu, a pete godine plantažer već može nešto da podeli i prijateljima. Ekonomsku isplativost lešnik dostiže u šestoj godini, što znači da više nema ulaganja, već se zarađenim sredstvima finansira održavanje u sedmoj godini, kada dolazi i ozbiljnija zarada.

Za veće plantaže period povraćaja investicije je i nešto duži, ali je zato i zarada kasnije mnogo veća. Deseta godina se smatra godinom pune rodnosti kada jedan žbun-stablo donosi od osam do deset kilograma lešnika u ljusci. Od lešnika u ljusci dobija se oko 42 do 47 odsto lešnika u jezgru.

– Godišnji ciklus počinje u proleće čišćenjem, odnosno skidanjem lastara koji su ostali od zime. Zatim sledi prskanje, krajem marta i tokom aprila –akaricidima, insekticidima, pesticidima i fungicidima, protiv grinja, insekata i gljivica svih vrsta. Neki plantažeri koriste i herbicide za uništavanje trave, ali to bi trebalo raditi tek posle treće-četvrte godine, kada biljka ojača. Nakon prskanja radi se prihrana, mineralnim ili stajskim đubrivima, kao i preparatima za folijarnu prihranu – „ad hok“, po potrebi. Najznačajnija je prihrana mineralnim đubrivom koja se ponavlja dva do tri puta godišnje, a veoma je bitno i orezivanje koje se radi pred kraj zime ili u toku godine – takozvana zelena rezidba – da bi se povećala rodnost za sledeću godinu – kaže Aleksandar Petrović.Kada lešnik rodi, sakupljanje plodova počinje prve ili druge nedelje avgusta i završava se krajem septembra. Lešnik pada na zemlju, i sakuplja se u dva do tri naleta.

– Na manjim parcelama lešnik se sakuplja ručno, ali ako je plantaža veličine od nekoliko hektara pa naviše, potrebna je mašina koja košta od sedam do 12.000 evra. Ona se priključuje na traktor i ima lopatice koje ubacuju plodove lešnika, a postoji i druga verzija sa vakuumom. Kod nje postoje lopatice koje skupljaju lešnike na sredinu i onda usisavaju plodove i ubacuju ih u bunker. Ima samohodnih, kao i onih sa usisivačima koje vuče traktor dok sa obe strane idu dva radnika i praktično usisavaju lešnike.

Nakon sakupljanja veoma je bitno sušenje, jer ono obezbeđuje kvalitet sakupljenog lešnika. U Srbiji ne postoji sušara i trenutno svi proizvođači suše lešnik u džakovima, ali “Hazelnut& Leska” planira ove godine da postavi preradni centar. Time će kompanija postati potpuno operativna jer će već od ove godine imati prinos koji neće biti u mogućnosti da suši na dosadašnji način. Inače, lešnik se u džakovima suši tri do četiri nedelje, dok u sušarama proces traje nekoliko sati.

Sledi krckanje, u momentu kada se lešnik proda i kada postoji tržište, a naš sagovornik tvrdi da lešnik uvek ima kupce. Aleksandar kaže i da naši uzgajivači nemaju ozbiljnu krckalicu, već su sve po sistemu „domaće radinosti“ i one vrše posao, ali su daleko od italijanskih i njihovi kapaciteti nisu dovoljni. Na kraju lanca sledi prodaja.

– Sa prodajom lešnika nema problema, jedino je kod nas poteškoća u tome što ne postoji ozbiljan preradni centar koji može da otkupljuje i izvozi veće količine. Zato se mi sada pripremamo za podizanje preradnog centra, u saradnji sa drugim kompanijama iz inostranstva, gde ćemo prerađivati lešnik i za njih i za domaće tržište. To će biti naše samostalno ulaganje ili kooperacija sa stranim investitorima, i preradni centar bi trebalo da bude spreman do avgusta. Trenutno su glavni kupci kompanije “Hazelnut & Leska” domaće firme koje dalje prodaju lešnike manjim prerađivačima, poslastičarima, firmama koje rade distribuciju za stonu upotrebu i onima koje prodaju lešnik u rinfuzu. Prošle godine je bilo saradnje i sa nekoliko izvozno orijentisanih firmi, ali i pored dobrog kvaliteta lešnika nisu mogli da zadovolje tražene količine.

– Postoji razlika između intenzivne i ekstenzivne proizvodnje lešnika. Mi smo, recimo, veoma daleko u odnosu na Tursku, koja je svetski lider sa 70 odsto ukupne proizvodnje, ali turska proizvodnja pada, a srpska ima ogroman potencijal. Turci padaju jer nemaju intenzivnu proizvodnju i 90 odsto njihovih uzgajivača su stariji ljudi, sa malim parcelama, nisu dovoljno edukovani, a imaju i veliku migraciju iz ruralnih sredina ka gradu. Njihova proizvodnja lešnika opada 1-1,5 odsto svake godine. Tu je naša prilika da uspostavimo u našoj zemlji sistem gajenja lešnika na većim površinama.

Aleksandar smatra da bi trebalo nastaviti sa edukacijom ljudi, koju njegova firma na Danima lešnika sprovodi već sedam godina, kako bi Srbija postala lider u regionu, i praktično pored Italije država „broj dva“ što se tiče proizvodnje lešnika. Italijani inače drže 15-16 odsto svetske proizvodnje, ali se po kvalitetu i prinosima nalaze znatbno ispred Turske.

– Uzgajivači leske u Srbiji imaju odličan prinos i uopšte ne zaostajemo jer je naš narod za ovih deset godina dosta naučio. Pomoglo je i to što su se malo otvorile granice, a i mi smo dali tu inicijalnu kapislu, jer je na Danima lešnika do sada prodefilovalo oko dve hiljade ljudi. Oni su proširili svoja znanja, videli nešto novo, razmenili iskustva, tako da trenutno u Srbiji postoji 1.000- 1.200 hektara pod lešnikom. Država daje subvencije za plantaže do deset hektara, pružala je podršku za nabavku sadnog materijala, za sistem za navodnjavanje i slično. Sada će subvencije biti u iznosu od 35 do 45 odsto celokupnog ulaganja. Veliko je interesovanje uzgajivača i jedini problem predstavlja taj finansijski deo, odnosno dug period ulaganja do pune rodnosti lešnika i povraćaja investicije, što znači šest do sedam godina.

Prema rečima Aleksandra Petrovića, državne institucije i komercijalne banke uglavnom nisu bile raspoložene da finansijski podrže proizvođače lešnika, ali se trenutno situacija menja – i postoje pozitivni pomaci jer su banke najzad shvatile potencijal gajenja lešnika – kada je reč o uspostavljanju kreditnih linija koje će ponuditi povoljnije uslove uzgajivačima. To bi značilo najmanje šest godina grejs perioda i niže kamate. Dosadašnji krediti nisu bili nimalo povoljni, iako je „Hazelnut &Leska” morao da koristi bankarske pozajmice za proširivanje i unapređenje proizvodnje. Kada je reč o potencijalnim problemima u gajenju lešnika, veoma je mali procenat gubitaka usled prirodnih nepogoda, poput grada ili mraza. Što se tiče administrativnih poteškoća, naš sagovornik kaže da ih uglavnom nema, i da jedino do sada nije bio dobro organizovan sistem subvencija, ali da se radi na tome. Država je u prošlih pola godine počela da konsultuje proizvođače lešnika, što znači da se o tome misli na pravi način. On se nada nastavku dobre komunikacije uspostavljene sa Ministarstvom poljoprivrede.

– U narednom periodu planiramo najpre do avgusta postavljanje preradnog centra, a zatim i dalji razvoj saradnje sa stranim kompanijama sa kojima već radimo – kaže Petrović.

On kolegama preduzetnicima i potencijalnim uzgajivačima lešnika poručuje: „Triput meri – jednom seci!“

– Najbitnije je da ljudi tačno procene svoje mogućnosti i da znaju da to nije posao u kome će zaraditi za tri-četiri godine. Praktično, moraju da planiraju i da razmišljaju tako da prvi ozbiljni povraćaj novca stiže tek u osmoj ili devetoj godini, ako se bave industrijskom proizvodnjom čak i koja godina više. Dakle, bitno je da se dobro preračunaju, jer ovo jeste visokoprofitabilna poljoprivredna grana, ali je početni period čekanja znatno duži. Ipak, s druge strane je tržište i cena lešnika stabilnija i nema velikih oscilacija – zaključuje u razgovoru za Ekonometar Aleksandar Petrović, suvlasnik i jedan od osnivača kompanije „Hazelnut & Leska d.o.o.”.