Изгледа да су предлог Устава, референдум о Уставу и процедура доношења уставног закона, биле добре прилике да актуелна власт покаже шта мисли о својим грађанима, али и да грађани покажу шта мисле о својој власти.
Данијел Цвијетићанин
После низа година сталоженог “отварања евроатлантских перспектива” и доношења стотина закона без камена темељца (Устава), неколико политичких партија које, све заједно, имају подршку скоро половине бирачког тела, буквално су преко ноћи предложиле Устав и захтевале од грађана и осталих странака да га на брзину изгласају. За читање ће увек бити времена. Грађани су позвани на референдум, уз претњу да неизгласавање Устава може имати “несагледиве последице”. Да би позив био још убедљивији (али и увредљивији), напоменуто је да ће будуће промене Устава ићи много лакше: политичке партије ће га прекрајати по тренутним договорима, а глас грађана неће представљати озбиљнију препреку страначким нагодбама.
Иако навикнуто на стрпљење и трпљење, јавно мњење Србије није било одушевљено оваквим позивима. Неизласком на бирачка места првог референдумског дана, грађани су демонстрирали неку врсту апатије (и гађења) према политици и политичарима, као и неки специфични облик незадовољства економским приликама у земљи, упркос сјајним статистичким показатељима. Истини за вољу, позиви партијских лидера и предлагача Устава такође су били, до последњег тренутка, двосмислени. Као да су се и они питали да ли је (за њих) боље да кривицу за “несагледиве последице”, које нас можда чекају у не тако далекој будућности, пребаце на гласаче и неуспели референдум.
Драма се разрешила у последњим тренуцима другог дана гласања. Власт је показала шта мисли о народу. Народ је показао шта мисли о власти. Цесид је извршио своју дужност.
На Митровдан смо добили нови Устав, а на истом скупштинском заседању странке су наставиле да показују шта мисле једна о другој, па замало да сав труд оде у пропаст. Ипак, изгласан је (ако је веровати медијима) уставни закон, па ће се дружина полако разићи својим кућама (и јатацима), да се припреми за изборе. Стигли су још да на брзину продају место за трећег мобилног оператера, а можда ће да отворе неколико тендера и “углаве” по коју концесију. Претпостављам да ће се захуктали НИП (саставни део изборне кампање) наставити несмањеном жестином.
Ипак је, новим Уставом, Србија коракнула напред. Уверен сам да већина грађана (у себи) говори: “Добро је што имамо Устав, и добро је што нисам за њега гласао”. Пре свега, овај се Устав неће моћи багателисати, као што је претходни Устав багателисан последњих година, када су се политичари лицемерно залагали за владавину права, уз пљување по тада важећем Уставу. Затим, имамо химну којој не морамо више звиждати ако хоћемо да покажемо лојалност режиму. Најзад, најбоља страна новог Устава је у томе што се заиста може много поправити, у шта ће се уверити и његови предлагачи после озбиљнијег читања. Видећемо шта нас чека о Ђурђеву!
