ГРУМЕР: Пудле доносе задовољство и зараду

Миљана Божиновић до пре неколико година није ни знала да се пси шишају, а сада је у том послу пронашла себе и извор егзистенције. После три-четири третмана, умиљати љубимци стекну поверење у свог грумера и постају питоми испод четки и маказа

Миљана Божиновић

До пре неколико година нисмо ни знали шта значи реч грумер, а сада видимо да је то занимање у експанзији, баш као што све већи број људи ужива у друштву кућних љубимаца. Ни Миљана Божиновић из Ниша донедавно није знала да се пси уопште шишају, а сада је у том послу пронашла себе и извор егзистенције. И не само што се запослила и зарађује, већ и ужива у свом послу, јер је увек волела животиње.

Завршила је гимназију у родном Зајечару, а затим уписала Правни факултет у Нишу. Није баш била вредна, како каже, и већ на трећој години студија почела је да размишља о новом послу. Решила је да научи да шиша псе, уверена да ће моћи тиме да се бави у будућности и да ће јој то бити занимљивије од права.

– Била сам окружена псима од детињства. Мој ујак је чувао два самоједа, моји родитељи чувају шнауцере, а ја чувам пудлу. Гледајући документарце на страним телевизијама, први пут сам видела да постоји ово занимање. Пре тога нисам знала да се пси шишају. Касније су моји родитељи почели да чувају расу која се шиша – шнауцере. Мало по мало, уз помоћ оца и његових пријатеља, успела сам да дођем до инструктора. Читала сам литературу, гледала клипове на Јутјубу и кренула на обуку у Крушевац код доброг грумера Аднана Брдаревића.

Уз помоћ његових муштерија и њихових паса, врло брзо сам почела да шишам и схватила сам да је то нешто што ми иде од руке. Салон „Мони“, назван по имену моје пудле, отворила сам пре годину дана, када сам добила субвенцију Хелпа. За ту могућност сазнала сам од инструктора и конкурисала сам код ове невладине организације која даје помоћ предузетницима у опреми.

Опширније у штампаном издању

У овом броју још и …