Početni entuzijazam zbog izgradnje „Novog puta svile“, po nekima najvećeg eksperimenta u modernoj istoriji, sve više zamenjuju sumnje u geopolitičke i geoekonomske motive njegovog inicijatora
U momentu kada su u Pekingu privođene kraju pripreme za još jedan godišnji samit sa partnerima u „Inicijativi pojas i put“, kako se danas zvanično naziva projekat „Novog puta svile“, koji je održan sredinom maja, mnogi učesnici su sigurno proučavali detalje vesti koju je oko tri nedelje ranije objavio uticajni nemački poslovni dnevnik „Handelsblat“.
Ta vest je obelodanila nešto što je naknadno okarakterisano kao „mini skandal“. U njoj se iznosi da je 27 od 28 ambasadora zemalja EU, potpisalo u Pekingu jednu internu analizu u kojoj se pomenuti projekat – zvaničan naziv mu je „Pojas i put“, odnosno na engleskom „Belt and Road Initiative“ (BRI) – ocenjuje kao netransparentna pretnja slobodnoj trgovini, jer podstiče nefer konkurenciju od strane kineskih poslovnih konglomerata.
Postojanje dokumenta na koji svoj potpis jedino nije stavio mađarski ambasador, potvrđeno je potom u Briselu, ali je lopta brzo spuštena na zemlju, po svoj prilici da se ne narušava već pripremljen samit. Porast tenzija predupredilo je saopštenje kineskog Ministarstva inostranih poslova u kome je rečeno da su iz Brisela dobijena odgovarajuća razjašnjenja o čemu je reč.
To, međutim, nije promenilo činjenicu da se o BRI sve više raspravlja kao o nečem kontroverznom, posle početnog entuzijazma koji je generisala ideja o novom infrastrukturnom povezivanju najvećeg svetskog proizvođača i druge po veličini svetske ekonomije sa Evropom, kako kopnom (pre svega železnicom), tako i pomorskim putevima, u kombinaciji sa renoviranim evropskim lukama, putnim koridorima i ubrzanim prugama.
Od lansiranja BRI je proteklo skoro pet godina – kineski predsednik Si Đinping je ovaj projekat svetu obelodanio 2013. svojim govorima u Džakarti i Astani, prestonici Kazahstana – i u međuvremenu je počela i njegova konkretna realizacija. Kineskim (potpunim ili delimičnim) akvizicijama važnih evropskih luka (Pirej u Grčkoj, Noatim u Španiji i Vado u Italiji), Kina danas kontroliše čak jednu desetinu svih lučkih kapaciteta Evrope. To se postiže i formiranjem grupacije „16+1“ i infrastrukturnim investicijama u Centralnoj Aziji, ali i duž pomorskih puteva koji spajaju Daleki istok sa Bliskim istokom, Afrikom i, naravno, Evropom.
Opširnije u štampanom izdanju
U ovom broju još i …
- ARTUR TUREMKA: Da potrošači mogu da plate elektronski gde god požele
- REVIZIJA I RAČUNOVODSTVO: Šta donosi Multilateralna BEPS konvencija
- ISKOSA GLEDANO: Ko je naš Jirgen Reš?
- POSLOVNA SAZNANJA: Menadžerske muke
- TV SLIKE I PRILIKE: Hej, lepi momče, nemoj to da radiš!
- Sledeći broj Magazina Biznis izlazi 20. juna 2018.
