Danijela Arađanski odvažila se da svoje bavljenje tehnikama domaće radinosti pretvori u ozbiljan reduzetnički poduhvat. Od 2011. godine iz njene radionice „Frajla“ izlaze specifični modeli i predmeti a enterijer koji se mogu naći na sajmovima i izložbama, ali i u buticima u Novom Sadu, Pančevu i Beogradu

Danijela Arađanski iz Kikinde još kao devojčica posmatrala je svoje bake kako sede u toploj sobi i štrikaju zimske džempere i čarape od vune. Pored njih je počela da veze jastučiće i hekla haljinice svojim lutkama. Vremenom je savladala osnove krojenja i šivenja, uz pomoć krojeva iz „Nade“ i bakine stare Singer mašine, što se pokazalo kao korisno znanje jer je prepravljajući garderobu prijateljima obezbeđivala sebi džeparac. Tokom studija je dodatno zarađivala praveći unikatan nakit od gline, drvene lampe i platnene igračke za decu.

Sva ova iskustva odigrala su ključnu ulogu prilikom odluke da izabere posao kojim se danas bavi.

– Godine 2003. u udruženju, kasnije zadruzi „Unikat“ iz Kikinde počelo je moje ozbiljno bavljenje tehnikama domaće radinosti. Savladala sam tehniku tkanja na ručnom razboju i tehniku necane čipke, a usavršila heklanje i šivenje. Uz zalaganje članica „Unikata“, kao i strukovnog udruženja Etno mreža iz Beograda, proizvodi sačinjeni rukom i starim zaboravljenim tehnikama našli su se u buticima, galerijama i na modnim pistama. I polako se džeparac pretvarao u zaradu i moj jedini izvor prihoda – objašnjava Danijela Arađanski kako je počela da se bavi preduzetništvom.

U razgovoru za Ekonometar ona kaže da je sledeći korak bila odluka da se proizvodnja unikatne garderobe i proizvoda za enterijer pretvori u registrovanu radionicu, kako bi mogla ravnopravno da učestvuje na tržištu.

– Uz pomoć Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) i projekta samozapošljavanja 2011. godine registrovala sam radionicu „Frajla“. Dodeljena su mi sredstva u iznosu od 160.000 dinara, što je bilo dovoljno za troškove poreza i doprinosa za godinu dana. Radionicu sam napravila u roditeljskoj kući i time izbegla troškove zakupa prostora. Opremu – razboj za tkanje, mašinu za šivenje i obradu materijala – obezbedila sam ranije svojom ušteđevinom – navodi naša sagovornica.

Danijela ističe da su veliku ulogu u obezbeđivanju početnog kapitala za nabavku repromaterijala i ulaganje u marketing i promociju imala nepovratna sredstva i subvencije dobijena od Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, Ministarstva telekomunikacija, Pokrajinskog sekretarijata za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova Vojvodine.

– „Frajla“ je na samom početku rada dobila sertifikat Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja „Otvorena šaka“, za proizvode nastale ručnim tkanjem. Osim što potvrđuje način izrade posedovanje ovog dokumenta je i uslov za konkurisanje na većini subvencionisanih projekata. Od 2011. do 2014. radionica je dobila subvencije u iznosu od 640.000 dinara, i to za nabavku opreme i repromaterijala.

Tim novcem Danijela je obezbedila mašine za pranje i sušenje, profesionalnu mašinu za obradu materijala, profesionalni fotoaparat i veb sajt, kao i lager zimskog prediva. Ona tvrdi da je ovakva i slična pomoć države vrlo značajna, a u nekim momentima i presudna za opstanak malih biznisa.

– U radionici „Frajla“ najpre sam proizvodila odevne predmete i predmete za enterijer isključivo tehnikama domaće radinosti. Kombinacijom tkanja i heklanja nastajali su kaputi i džemperi, haljine i suknje, šalovi i kape, necane marame i šalovi, kao i čipke koje su našivane na pamučne odevne predmete. Od enterijerskog programa najzastupljenije su bile tkane zavese, ali i vuneni prekrivači i jastuci, kao i pamučni heklani i necani stolnjaci – nabraja sagovornica Ekonometra asortiman svoje radionice.

Ona primećuje da je, s obzirom na tešku ekonomsku situaciju i smanjenu platežnu moć građana, stopostotno ručno izrađen proizvod postao luksuz i njihova prodaja je znatno opala. Bila je primorana da osmisli proizvod koji će i dalje biti kvalitetan, unikatan i ručno proizveden, ali sa znatno povoljnijom cenom. Danas jedan deo odevnih predmeta proizvodi u kombinaciji sa industrijskom trikotažom.

Interesantno je da u „Frajlinoj“ radionici nastaju samo unikati zbog čega su mantili, džemperi, ogrtači, suknje i haljine postali prepoznatljivi. Mo- del se ponavlja, ali ne i kombinacija boja, šara i čipki.

– Inspiracija dolazi tokom rada. Nekada me boje ili određena tekstura materijala dovedu do ideje i proizvoda, a često tokom krojenja eksperimentišem i dolazim do novih ideja i modela – objašnjava Danijela proces nastanka novih proizvoda.

Od registracije radionice do danas ona je vlasnik i jedini zaposleni, ali kaže da nije sama jer ima veliku podršku porodice koja joj pomaže oko transporta i prodaje na sajmovima. Ističe da konkurencija postoji i da je sve brojnija ponuda ručno rađenih odevnih predmeta, ali se stilovi i modeli ipak vrlo razlikuju, pa na našem tržištu ima mesta za sve.

Kao primer navodi da na sajmu koji traje deset dana može da zaradi do 40.000 dinara, a povremeno ima priliku da uradi i neki veći posao, poput enterijerskog opremanja turističkih objekata ili proizvodnje ekskluzivnih poklona.

– Ženska populacija mi je oduvek bila ciljna grupa. Ranije su to bile žene u četrdesetim i pedesetim godinama, ali danas se sve više mladih žena okreće unikatnoj i kvalitetnoj garderobi. Ove jeseni sam prvi put napravila i kolekciju džempera i mantila za decu koja je prošla odlično i verujem da će i proizvodi za decu biti sastavni deo ponude iz „Frajline“ radionice.

Predivo koje koristi za tkanje i obradu Danijela nabavlja u dve fabrike specijalizovane za proizvodnju tekstilnih vlakana, a trikotažne materijale štrika na svojoj ručnoj mašini ili ih kupuje u fabrikama koje se bave uslužnim štrikanjem.

– Mislim da su cene mojih proizvoda razumne, možda čak i niske u odnosu na vreme uloženo u njihovu izradu, ali sam zadovoljna. Ako cene pamuka i vune ostanu iste u narednoj godini i cene mojih proizvoda će biti na istom nivou. Na primer, mantil u kombinaciji sa trikotažom sa kapuljačom košta 4.000 dinara, džemper do kolena je 3.800, a haljine 2.800 dinara, dok se tkani i ostali proizvodi koji su sto odsto ručno izrađeni kreću od 5.000 dinara.

Sagovornica Ekonometra kaže da joj je glavni izazov u poslu stalna potraga za novim kupcima. S obzirom na to da nema stalno prodajno mesto mora da pronalazi načine da njeni proizvodi budu dostupni i vidljivi na tržištu, što je vrlo naporno. Prema Danijelinim rečima, ovo je često razlog zbog kojeg pojedine kolege odustaju od preduzetništva.

– U narednom periodu planiram zapošljavanje članova porodice, povećanje proizvodnje i nastup na evropskom tržištu. Mislim da svako ko veruje u sebe i svoje sposobnosti može da postane preduzetnik u Srbiji, ali ako me pitate da li preporučujem ovaj posao moj odgovor je – ne! Vrlo je naporno biti mlada žena i preduzetnica. Svaki dan vodim nove bitke i sa sobom i sa drugima, ali i pored svih problema i prepreka ne bih birala drugo zanimanje – zaključuje Danijela Arađanski u razgovoru za Ekonometar.