Предузеће „Хамеум интернационал“ из Прокупља у протекле четири године извезло око педесет тона бурека у Немачку, Холандију, Швајцарску и Шведску
Прокупчанин Драгиша Миловановић је деветнаест и по година радио у СУПу на пословима криминалистичке технике – четрнаест година у Блацу и пет и по у Прокупљу. Истовремено се трудио да одржи породичну традицију млинарства и пекарства, радећи на ремонту и осавремењавању породичног млина у селу Џигољ, модернизацији перионице за пшеницу, унапређењу избрашњавања на модерним ситима, на изградњи силоса и свему осталом. Производњом брашна бавио се још његов прадеда, затим деда, па отац.
Када су оба посла почела да трпе, морао је да изабере један. Тешка срца одлучио је да напусти СУП и да се посвети породичној традицији. Када су му колеге уручиле пиштољ на свечаном испраћају у хотелу „Хамеум“ (староримски назив Прокупља по којем је и фирми дао име), пустио је сузе. Волео је тај посао за који је био стручан, али га је надјачао генетски дар за млинарство и пекарство.
Поред „Млин промета“ и радионице за израду бурека и пецива, породица Миловановић је 2004. године регистровала и специјализовану фирму за извоз бурека „Хамеум интернационал“. У протекле четири године, на тржиште Немачке, Холандије, Швајцарске и Шведске извезено је близу педесет тона овог специјалитета који је изузетно тражен. Ово је јединствен случај да српски бурек стигне на трпезе земаља Европске уније.
Идеја је потекла од Драгишиног зета Драгана Ристића који му је предложио да почне са извозом смрзнутог бурека. Драгиша је био затечен, поготову што Нишлије слове за најбоље произвођаче бурека, али се нико још није усудио да га извози. Повољна околност је била што Драгишин син Мирослав живи у Минхену и одлично говори немачки. Драгиша је че бурека, али се нико још није усудио да га извози. Повољна околност је била што Драгишин син Мирослав живи у Минхену и одлично говори немачки. Драгиша Миловановић је отишао у Минхен да „испита“ тржиште и видео да тамо добро иду турске питице.
Видим да турске питице имају добру цену, а тамо нема бурека. Вратио сам се са узорцима бурека са сиром и са месом и њима се допадне. Однесемо узорке у институт да дају дозволу за увоз тих намирница. Кажу да може, под условом да надев не пређе двадесет процената, јер на њиховом тржишту тесто само тако може да се продаје. Објасне нам да морамо да припремимо и одговарајућу амбалажу и дају сугестије о изгледу лица, наличја, шта мора да буде исписано. Предложе нам идејно решење, све то дебело плаћамо, а они и даље не знају да смо из Србије. Три пута сам се враћао у Минхен са узорцима, док нисам коначно добио дозволу. Изнајмим хладњачу из Чачка и са првим количинама стигнем у Минхен на царину. Тек онда виде да смо из Србије и запрепасте се – па, Србија није потписала споразум о извозу прерађевина од меса и млека на тржиште ЕУ. Вратимо камион назад, присећа се тешких почетака Драгиша Миловановић.
Опширније у штампаном издању
