У прошлом броју Економетра обећао сам читаоцима бајку о минималној потрошачкој корпи и бајку о базној инфлацији.

Данијел Цвијетићанин

Као и многи други, ни ја своја обећања не заборављам, али их не испуњавам сваки пут. Препустићу зато политичарима да, уз помоћ статистике, и даље причају грађанима бајке о стандарду и инфлацији, а ја ћу се позабавити занимљивим случајем потпредседника Владе Божидара Ђелића, кога је, још пре почетка мандата, народни посланик Александар Вучић „убио“ открићем да је за неколико година рада у Србији зарадио више од десет милиона евра (у акцијама Меридијан банке). Можда би после оваквог „открића“ у некој развијенијој земљи бивши министар финансија Божидар Ђелић остао на месту „политички мртав“, али се то свакако не би догодило у банана-републикама Латинске Америке, Африке или Азије, па је природно што се ни у Србији то није десило, него је господин Ђелић после тога свечано изабран за потпредседника Владе.

Оговарања су, ипак, узела маха. Да ли то значи да у Србији и даље завидљивци и злобници намећу комунистичко-хришћанску тезу да је срамота за кратко време зарадити велики новац? Зар стручни и добро образовани људи не могу наплатити знање, труд и мукотрпно одрицање у сиромашким данима своје ране младости? Наравно, неко ће приметити да је у питању прилично велика сума. Толико није зарадио ни професор Опенхајмер на пројекту „Менхетн“, који је био од огромног значаја за владу и армију САД пред крај Другог светског рата.

Опширније у штампаном издању