БХВ Керамикс је напустио кинеско тржиште јер су након неколико година рада схватили да им се исплати да пребаце производњу у Европу. Тражили су партнера и дошли у Нови Сад. Али, проблем су неизмирени рачуни новосадске фирме из ранијег периода…

Фабрика „Електропорцелан“ из Новог Сада права је енциклопедија развоја привреде на овим просторима. Основана је 1922. године. Преживели су Други светски рат, санкције, транзицију, а на добром су путу да превазиђу и глобалну кризу. У томе им помаже страни инвеститор БХВ Керамикс из Велике Британије. Они су пре годину и по производњу из Кине преселили у Нови Сад и обезбедили извозни програм овом новосадском предузећу. Једина препрека на путу даљем развоју је „порески синдром“ од кога пати добар део српске привреде. Реч је, наравно, о неплаћеним порезима и доприносима из претходног периода.
Како је почело

Када је основано предузеће „Електропорцелан“, пре 90 година, производили су тањире и друге кућне потрепштине од керамике и мајолике. Асортиман је брзо проширен на програм изолатора електричне енергије. Са обогаћеним програмом дочекали су Други светски рат. Тада се мало радило а у погонима су били ускладиштени авионски мотори за немачке бомбардере. То је и био разлог што су у септембру 1944. савезници бомбардовали фабрику. Електрификација и индустријализација Југославије били су зацртани у првом петогодишњем програму развоја – петолетка. Тада је „Електропорцелан“ обновљен а производни програм је сасвим промењен на – изолаторе за струју. Тако је остало до данас.

Данашњи директор Зоран Бјелица каже да су тада уследиле године убрзаног развоја. Златно доба било је од 1971. до 1990. године: пола програма се извозило а на домаћем тржишту купци су били успешна предузећа попут „Енергопројекта“ и “Машиноградње“. Распад СФРЈ фабрика је дочекала у саставу хрватског СОУР-а „Раде Кончар“. Тада је фабрици било потребно 15 милиона долара да употпуни програм, прошири производњу и окрене се више извозу. Нажалост, подршка банака је изостала јер су их овде доживљавали као хрватско предузеће у Србији а тамо, обрнуто, објашњава директор Бјелица који, уз мање прекиде, у фабрици ради од почетка осамдесетих година.

Опширније у штампаном издању