Ако је истина да је људска цивилизација стара скоро сто хиљада година, извесно је да је највећи део тог периода наша врста провела у условима најгрубљег насилништва, које је морало да остави трагове у колективној свести.

Данијел Цвијетићанин

Није чудо што и модеран човек осећа ту ружну врсту респекта према онима који себи могу (некажњено) да дозволе бахатост, грабеж и отимачину, као основна начела понашања (“велике силе” и “велики играчи”), а лаж, лицемерје и превару као главна средства за примену наведених принципа. Период уљуђености личи на “трептај ока” у дугој и трагичној историји човечанства, а данас често прокламована људска права, јавност објективно доживљава као циничну шалу силника.

Држава, као организована сила која би требало да заштити поданике од појединачног насилништва, неретко и сама постаје извор безакоња и насиља, нарочито у области економије. Уплитање у привредне одлуке (нпр. покретање инвестиционих циклуса средствима пореских обвезника) нису једини, па ни најважнији, примери испољавања такве силе. Периоди државних програма типа „Супер Хик”, када се масовно одузима од сиромашних и дели богатима, смењују се са програмима типа „Робин Худ”, којима се одузима од оних који су стекли богатство и дели онима који нису успели у првобитној „расподели карата”.

У сваком од ових случајева, држава врши насиље над економијом, сматрајући да је баш испољавање тог насиља њен основни задатак. Оправдање тог насиља је у уверењу да „држава зна најбоље” шта је добро за привреду и грађане, а нарочито шта је праведно, а шта није, независно од (багателисаних) ставова судија и судова. Право на разлике лако се претвара у своју карикатуру – право на једноумље (пошто, дабоме, сви морамо да делимо исти систем вредности).

Уколико неко мисли другачије, биће маргинализован, или ућуткан на грубљи начин. Егземпларна казна упозорење је не само онима који су „дигли главу”, него пре свега онима који намеравају да се на тако нешто осмеле.

Бахатост, насилништво и обест власти ескалирају. Номенклатура, тј. „црвена буржоазија”, коју памтим из времена студентских немира 1968, личи на обданиште у поређењу са „бизнисменима” из деведесетих година, а ови пак нису ни принети пројекцијама својих слика из последње „петољетке” транзиције, када се веза између насиља државе и економске моћи развила до неслућених граница, а правне и моралне норме постале пуке флоскуле политичког и економског маркетинга.
Највећа невоља је у томе што се крај овом процесу не види. Садашње насилништво биће некој будућој власти оправдање за још грубље и још драстичније облике безакоња и силеџијства, баш као што је и данашњем режиму насиље из прошлости добар разлог да „нова власт покаже зубе”, не марећи за право, законе и обзире.

P.S.
Инвеститори, предузетници и менаџери, иако склони конкурентској борби, најчешће имају аверзију према амбијенту у којем влада „закон јачег зуба”. С друге стране, слабост правног поретка, уз цинизам политичког маркетинга, инспирише појединце да „узму закон у своје руке”, што може да има веома непријатне последице (када узме маха).