Не постоји земља у којој политика и политичари немају утицај на економска кретања, али је лако препознати скуп земаља у којима политичке странке воде главну реч у овој области.
Данијел Цвијетићанин
Србија, нажалост, припада том скупу. Не само моћ државе и њених институција, него и ванинституционална активност партија (па и истакнутих појединаца) готово одлучујуће утичу на нивое прихода, трошкова и капитала предузећа и њихових власника, као и на прерасподелу богатства, после промене власти (избора). Ово је нужна последица слабости правног поретка и скоро да се на прсте могу набројати бизнисмени који нису подупрти ауторитетом неке политичке странке. Укратко, у пословном сазвежђу Србије најважније је “ко је чији”. Не само да се мора знати које странке подржавају нечију фирму, банку или агенцију, него јавност препознаје и чији су који криминалци, мада ови последњи уносе забуну, пошто често мењају газде.
Наравно да ниједна странка неће наступити са паролама: “Ви побеђујете, ми добијамо! Хоћемо провизију од приватизације НИС-а и ЕПС-а! Гласање је ваша, а тендери наша брига! Наши тајкуни, ваша будућност! Гласајте за наше неплаћене активисте у добро плаћеним управним одборима! Борите се за монопол наших маркетиншких агенција! Наши криминалци су добри и гарантују вам мањи рекет!”
Уместо да открију своје преференције (да би бирачи могли да виде које им странке наносе мању штету), политичке партије нуде море обећања, општих места и популистичких парола о европском путу, о запошљавању, о изградњи инфраструктуре, о борби против сиромаштва и корупције, о одбрани националних интереса, о правди, раздвајању рада од нерада, итд. Већина тих парола грубо вређа интелигенцију бирача, па је и излазност на изборе све мања.
Парадокс је у томе што су популистичке пароле, које се сматрају најпримамљивијим за бираче, у оштрој супротности са основним захтевима економске транзиције. Капитализам је ефикасан, али и веома груб, нарочито у почетним фазама. Немогуће је освојити гласове причом о смањивању јавне потрошње (здравство, школство, пензије), о слободном формирању (данас) лимитираних цена (електрична енергија, комуналне услуге), о продужавању радног дана, уз исту плату, ради јачања конкурентности. Ту је и тешко прихватљиво ширење јаза социјалних разлика, чије се сурове последице ублажавају тек на вишим степенима општег економског развоја. Ипак, ово су путокази ка капиталистичкој тржишној привреди, а наука је показала да се привредне перформансе једне земље најбрже унапређују деловањем слободног тржишта, чврсто ослоњеног на владавину права.
Остаје отворено питање: да ли су политичари у предизборној кампањи приморани да лажу да би, када дођу на власт, могли да спроведу неке сасвим супротне, добре, а непопуларне кораке? Или лажу само зато да би се дочепали “полуга” које дружини на власти обезбеђују корист, гурајући привреду у катастрофични сценарио? Разлика између ове две врсте лажова од круцијалног је значаја за бираче (пореске обвезнике).
