Козари из села Островица код Ниша месецима чекају да стигну паре од Фонда за развој како би кренули у производњу квалитетног козјег сира, качкаваља и млека, а наруџбине већ стижу чак и из Шпаније

Када је током обуке у Шведској и Холандији од фармера чуо да и балканска коза, дуге беле длаке, може током целе године да даје млеко, те да одлично подноси хладну зиму и претопла лета, а да јарићи стари тек 10 дана иду на испашу, Добрица Радојковић, из Островице код Ниша, ставио је тачку на дводеценијски државни посао у трговини и решио да – постане свој газда. Данас има 130 коза, а када је почињао имао је пет које је гајио његов отац.

Радио је он и у обезбеђењу, био виноградар, пољопривредник, продавао брашно, кукуруз, али од свега тога се тешко живело. Новац се споро враћао, а требало је стално улагати, издржавати породицу, школовати децу.

– Козе су ме спасиле беде. Да сам знао да овај посао може да буде толико уносан, сигурно бих раније дао отказ у „Агропромету” где сам радио 17 година и бацио се на приватни бизнис. Шта сам чекао – не знам и због тога се данас једино кајем, испричао је за Економетар Добрица Радојковић.

Бизнис план

Уложена средства од око 25.000 евра вратиће се за највише две године и то са капацитетом производње до 500 литара млека дневно, показује бизнис план са којим је Радојковић кренуо у овај посао. Међутим, са овим бројем коза и испашом сигурно се добија 1.000 литара дневно. Значи, инвестиција ће се вратити за годину дана, што је више него исплативо, истиче Добрица.
У прилог овом плану и податак да се откупна цена козјег млека креће од 30 до 40 динара.
– Прерадом 500 литара млека дневно, месечно може да се добије 100 килограма младог сира и око 80 килограма качкаваља, истиче Радојковић и додаје да је направљен чак и договор са Министарством пољопривреде да се очува балканска коза која је у изумирању, а настала је управо на овом поднебљу. Највише зато што није скупа за одржавање.

На питање колико је било тешко одлучити и напустити државни посао, замењујући га приватним са много неизвесности, Добрица каже – лако. У „Агропромету“ је ситуација годинама била веома лоша. „Од 1987. до 2004. године када сам напустио фирму добијали смо минималац којим нисам могао да покријем ни трошкове превоза од куће до предузећа. А будући да сам 30 километара удаљен од места где сам радио, те да сам сваки дан морао да плаћам карту за аутобус, паре сам морао некако да обезбедим. Да тада није било мојих пет коза чије сам млеко и сир продавао на локалној пијаци, не бих имао чиме да се одвезем до посла”, признаје Радојковић.

Отпремнину од око 2.500 евра, колико му је припало 2004. године, решио је да уложи у озбиљније гајење коза. Да ризикује, па шта буде. Међутим, пошто је већ много тога чуо о предности узгајања ове ретке врсте коза, претпоставио је да не може баш сасвим да пропадне. Схватио је „какво му је благо отац оставио у аманет и колико козе могу олакшати живот”, што се, каже, и догодило.

– Одмах сам уложио у механизацију за мужу коза која ће ми олакшати посао, будући да се са пет број повећао већ на 20 коза. Данас их је око 130. Механизација ми је омогућила да добијем више млека и сира, тако да ми се отпремнина вратила за око годину дана – прича Добрица.

И овај зарађени новац је наставио да улаже и то после обећања невладиних организација из Холандије и Шведске да ће овом селу одобрити средства за градњу млекаре у којој ће се производити еколошки чисто козје млеко. Услов је био да Добрица окупи десетак комшија који би удружили своја стада.

– Дали су нам бесповратно 80 одсто укупних средстава, односно око 5.000 евра за започињање посла, док смо преосталих 20 одсто уложили сами, јер смо схватили шта ово значи и да има шансу за развој југа Србије. Рачуница је показала да би се за годину дана од производње еколошког козјег млека и сира зарадило и до 20.000 евра. Зарада ће бити сигурно и већа када буду почели производњу козјег качкаваља. Само је питање колика ће бити дневна производња и прерада млека – да ли 500 или 1.000 литара, као и то да ли ће се радити у једној или у три смене. То највише зависи од тражње, каже Добрица Радојковић.

Он верује да ће сигурно бити потребе да се ради нон-стоп, дакле 24 сата, јер поруџбине ових еколошких млечних производа увелико већ стижу из Италије, Немачке, Француске па чак и из Шпаније.

– Разлог више да се одлучим за козарство био је и тај што сам у Холандији научио, а што у српској литератури нигде нисам могао да прочитам, да коза може да се музе преко целе године, а не само осам месеци, како би се у међувремену одморила да би принос млека касније био још већи. То је, практично, значило да ће козјег сира, јогурта, кефира увек бити. Па и качкаваља, који би ускоро требало да почне да се прави у овом „козарском селу“, прича овај узгајивач.

Да треба што пре да крене у нови посао, Добрица је схватио и пошто су га холандски и шведски „козари“ научили да јарићи које дају ове козе, не траже посебне услове за узгој. Напротив. Могу да издрже температуру и до минус 10 и више. Не треба им загревање тора када дођу на свет, а није им потребно ни вештачко млеко за одгој, већ оно природно, од мајке, што се у Србији до тада није знало, па је узгој коза и због тога био скуп.

Парама од донација, додаје, купљена је преса за сено која га аутоматски везује у бале и пребацује до тора, тако да храна не мора ручно да се носи козама. То у великој мери олакшава цео посао. Захваљујући најсавременијој механизацији козе из Островице и данас бораве у изузетно чистим оборима. Наиме, истим новцем је обезбеђена и машина за скупљање мокраће, те ни из далека, прилазећи тору, не може да се претпостави да ту бораве козе, јер нема непријатних мириса. Обезбеђена је и косачица и још доста тога у шта је уложено око 360.000 динара, тако да је направљена права задруга названа „Островачки бисер“.

Задруга је, каже Радојковић, лане конкурисала и код Фонда за развој да им одобри кредит од око 900.000 динара од чега ће највећи део бити искоришћен за завршетак млекаре. Иако је пројекат добио зелено светло Фонда, још се чека да новац стигне. Да су паре стигле на време, производња би увелико кренула.

Механизација омогућава да се дневно помузе и до 1.000 коза. Уложиће се и у опрему за прављење и чување сурутке, а све је већ обезбеђено и за паковање млека у специјалну амбалажу, како би оно било лако за транспорт.

– Сурутка која се добија од козјег млека, према свим истраживањима, најздравија је. Од када се прочуло за нас, људи долазе са кантама да им точимо сурутку, јер је лековита, каже Добрица Радојковић.

Проблем је, међутим, у томе што је отежан пут до кредита и што држава не пружа довољну подршку за развој пољопривреде и задругарства.

Зашто би интерес Холанђана и Швеђана био да улажу у нишка села, осим ако нису препознали квалитет производа, могућност масовне производње и добре зараде, каже, и пита се како то не виде надлежни из државних институција.

– Србија има све услове да буде водећа у производњи козјег млека, сира, сурутке, качкаваља, само треба помоћи произвођаче, наглашава Радојковић.

Док не стигну паре из Фонда за развој, а обећали су да ће то бити чим се конституише нова влада, козји сир, млеко, сурутка могу се наручити или купити на нишкој пијаци. “Чекамо ко запета пушка”, каже Добрица који, упркос проблемима, истиче: „Ништа лепше него када радиш за себе“.

Сања Илић