У фокусу мера које воде прекидању ланца неликвидности треба да буде двадесетак хиљада малих и средњих предузећа. То значи да не би смело да се подлегне притиску великих приватних предузећа када траже већу „предвидивост“ девизног курса и субвенционисане кредите. Многа од њих имају вредну имовину, па нека је продају ако немају пара

Vladimir Vučković

У домаћој привреди влада општа недисциплина, толико велика да се слободно може рећи да се не зна „ко пије, а ко плаћа“. Створио се један круг неплаћања и неликвидности у коме се све толерише. Нека јавна предузећа имају велика потраживања, али толеришу дугове привреде, а и грађана, да би се очувао социјални мир. Са друге стране, поједина јавна предузећа мисле да имају право да и сама не плаћају своје обавезе, па ту страдају и добре фирме. Када су велика предузећа у питању – а ту су и трговински ланци – мала предузећа одлажу наплату својих потраживања и не користе законска права, како би сачувала можда и једини канал продаје. Недавно смо чули и да јавна предузећа нису враћала дуг држави и да им је Трезор „гледао кроз прсте“, јер у супротном јавни системи не би могли да функционишу.

Овако је др Владимир Вучковић, професор Факултета за међународну економију Мегатренд универзитета и сарадник часописа МАТ, одговорио, у интервјуу за Економетар, на питање ко изазива неликвидност – држава која не плаћа фирмама које су нешто за њу радиле или трговински ланци који не плаћају добављачима.

У вези с тим Вучковић каже да под изговором да другачије не може, јер би држава пропала, влада општи јавашлук и онда не треба да чуди што привредници беже у сиву зону.

– Држава се упињала свим силама да пронађе начин да се олакша предузећима која годинама нису уплаћивала порезе и доприносе, као да је то највреднији део привреде. Овде само дисциплиновани страдају – оцењује др Вучковић.

Опширније у штампаном издању