Процењује се да је у последњих петнаестак година у иностранство отишло 40.000 младих високообразованих и ту се увек „књиже“ губици за земљу, за разлику од привремених миграција које не доводе до „одлива мозгова“, каже др Владимир Гречић

– Мада се последњих година нешто смањио број одлазака у „бели свет“, поред осталог и због пооштрене селекције земаља имиграције, и даље је доста оних који своју шансу за живот и рад виде у иностранству. А то значи да се и након 2000. наставило исељавање у свет. Процењује се да је у периоду 2000-2005. у свет отишло 80.000 до 90.000 наших људи. У три прекоокеанске земље – САД, Канаду и Аустралију – стигло је, према њиховој статистици, укупно 42.000 наших грађана, чему треба додати и процену да се још толико запутило у европске и друге земље света – оцењује проф. др Владимир Гречић, из Института за међународну политику и привреду, који се дуго бави овом проблематиком. Овај „пресек“ показује да је у поменуте прекоокеанске земље одлазило у просеку годишње 8.500 људи.

Најпривлачнија Америка

Ако се посматрају ове три земље, видљиво је да је, у посматраних пет година, највише наших људи отишло у Америку – 28.181 лице и ту добило перманентан легалан статус. У Аустралију се запутило 7.600, а у Канаду 6.348 лица. Пада у очи да се, за разлику од 90-их година када су многи одлазили у Канаду, сада битно смањио број оних који се одлучују за ову земљу. Иначе, ако би се посматрало последњих петнаестак година, 1991-2005, у ове три земље иселило се укупно преко 87.700 лица из Србије и Црне Горе. Видљиво је, такође, да последњих година расте број привремених одлазака у свет. То су људи из науке и привреде, они који одлазе на размену и студенти.

Информатичари најтраженији

– Прошло је време кад су се исељеничке визе добијале и из неких хуманитарних разлога, поготову за време ратних сукоба на простору бивше Југославије, јер данас земље имиграције стално повећавају своје захтеве. Пошто се њихове привредне стратегије у највећој мери заснивају на знању, оне бирају најбоље стручњаке. Тако, рецимо, све процене казују да ће у тим земљама до 2010. бити дефицитарна занимања из домена информатичке технологије. То, опет, значи да ће стручњаци тог профила моћи да нађу посао у својој струци, оцењује др Гречић.

Дијаспора

– Врло је дискутабилно колико тачно нашег света живи у иностранству пошто никад није урађен попис дијаспоре. Ипак, према неким релевантним проценама, око четири милиона наших људи живи ван Србије. Знатан део њих нису класични емигранти јер је реч о људима који живе у Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори, Македонији. При томе се процењује да ван бивше Југославије живи 2,5 милиона Срба, објашњава др Гречић. Највише их има у САД – око 700.000. Ако се посматрају европске земље, ту предњачи Немачка јер у њој живи и ради око 400.000 Срба.

У овом укупном броју исељеника доста је младих школованих људи. Процењује се да је у периоду 1991-2001, дакле за десет година, у свет отишло 30.000 младих образованих људи. Након тога отишло их је још 10.000 или укупно 40.000. То је и разумљиво јер се на овим просторима ратовало, имали смо економску кризу и велику немаштину, па су самим тим и услови за напредак у професији били веома лоши, каже др Гречић.

„Пуш“ фактори

– То су потврдиле и две последње велике анкете, из 1995. и 2005. Иако ту нема неких битнијих разлика, указаћу на резултате ове последње, спроведене међу истраживачима до 40 година старости. На питање да ли желе да оду из земље, око 30 одсто је одговорило да о томе размишља интензивно, док 47 посто то чини само повремено. Највише може да забрине то што је око 24 одсто анкетираних истраживача већ нешто предузело у том правцу, остварило неке контакте, обратило се некоме.

У анализи разлога због којих се жели отићи, полази се од две врсте фактора. Једни их терају из земље, а други обухватају оно што их у свету привлачи. Нажалост, сва истраживања која су рађена последњих година показала су да је јаче то што их тера да оду. На првом месту је низак стандард, односно мале плате. Одмах затим следи неизвесност сутрашњице, јер не знају да ли ће моћи да обезбеде стан и бољи живот. На трећем месту су ниски технички и технолошки услови за напредак у струци, у науци. На лествици оног што их привлачи су могућности сасвим супротне ономе што их одавде тера, од бољих услова за живот до већих шанси за професионално напредовање.

Подсећајући да се у анализама одлазака у свет увек поставља и питање шта земља губи а шта добија, наш саговорник каже да су код групације младих високообразованих људи увек далеко већи негативни ефекти од позитивних. Одласком тих људи земља губи јер нема довољно најобразованијих. Познато је да је својевремено Институт „Михајло Пупин“ имао читав низ добрих пројеката које су водили људи који су 90-их отишли у свет. И, шта се десило? Институт је био приморан да те пројекте угаси јер нису имали адекватну замену, оне који су кадри да их воде јер је ту поред стручности потребно и искуство.

Миграција ће увек бити

Али генерално гледано, није празна ни „страница“ оног што земља добија. Прво, смањује се притисак на домаће тржиште рада. Друго, наши људи који раде у свету шаљу родбини део своје зараде у виду дознака „тешких“ у просеку четири милијарде долара годишње. Тај новац је значајан за земљу не само по томе што утиче на платни биланс, већ и зато што су то једина средства из иностранства која се не морају вратити. У вези с тим, др Гречић подсећа да су стручњаци Светске банке сачинили за 2004. преглед најзначајнијих земаља прималаца дознака на коме се Србија, са 4,1 милијардом долара, нашла на 11. месту. Истовремено су се Србија и Црна Гора, са 17,2 одсто учешћа девизних дознака у БДП, нашле на осмом месту овог рангирања.

Стручњак вреди 300.000 долара

У анализама светских организација полази се од тога да школовање и одгој једног стручњака који је завршио четворогодишње факултетске студије кошта око 300.000 долара, укључујући и сво претходно образовање. Добро је то знати, независно од тога да ли се код нас и колико плаћа школовање. Оне земље које су добиле таквог стручњака, дошле су до знања а да у њега нису ништа уложиле. Земља из које он одлази је самим тим на губитку, а да не рачунамо очекивану и пропуштену добит из његовог радног ангажовања, каже др Гречић.
Ако се израчуна да је од 90-их година до сада из земље отишло 40.000 младих, образованих људи, долази се до 12 милијарди долара губитка по том основу, посматрано из визуре оног почетног податка о 300.000 долара по стручњаку.

Кретања становништва се не могу избећи, увек ће их бити, али се добром научном политиком и већим издвајањима за научноистраживачки рад, може смањити одлазак оних најквалитетнијих стручњака – истиче др Гречић. А кад је о томе реч, довољно је присетити се да је Србија, са издвајањима за научноистраживачки рад од само 0,3-0,4 одсто БДП, на самом дну европске лествице. У вези с тим, наш саговорник подсећа да је у ЕУ постављен циљ да та издвајања у свим земљама уније до 2010. достигну три посто БДП. Већ и то показује да научноистраживачки рад и уопште перспектива младих образованих људи морају далеко више да буду у фокусу оних који креирају економску политику у земљи.

– Притом, није непознато да се данас привреде у свету све више ослањају на знање, тако да губитак квалификованих и обучених стручњака представља озбиљну претњу за националну продуктивност и производњу земаља из којих се масовније одлази у свет. Неки светски аутори сматрају чак да растућа несташица високообразованих стручњака одвраћа и инвеститоре, ако нису у могућности да ангажују потребну радну снагу. То је, каже др Гречић, једна страна овог проблема, нарочито ако се ради о перманентној миграцији. Друга је да привремено кретање стручне радне снаге не доводи до „одлива мозгова“ јер је ту реч о „циркулацији мозгова“ и стицању нових знања и вештина. Полазећи управо од тога, значајан број земаља је, у текућој рунди преговора са СТО, изразио велики интерес да се омогући олакшавање управо привременог кретања физичких лица, закључује др Владимир Гречић.

К. Секулић