Морало би да се дође до ширег консензуса о томе шта пољопривреда значи за нас, шта се од ње очекује и како јој помоћи, па то преточити у дугорочну стратегију
Србија још нема шири консензус у погледу места и значаја пољопривреде у домаћој привредној структури. Данас се значај пољопривреде сагледава искључиво на основу макроекономских показатеља: колико учествује у бруто домаћем производу (БДП), колико је учешће са прехрамбеном индустријом, колики је удео пољопривреде у извозу и колико то доприноси спољнотрговинском билансу. Ако постоји свест о томе да ће садашње стање привреде и годишњи биланси великим делом бити опредељени оним што се у аграру уради, онда хајде да се на нивоу Владе или неког међуресорног тела договоримо око тога шта тај сектор значи за Србију, шта очекујемо од њега и како му помоћи. То би морало да се уради и преточи у дугорочнију стратегију развоја аграра, која ће важити знатно дуже од једне Владе – оцењује др Наталија Богданов, професор Пољопривредног факултета и сарадник МАТ-а Економског института.
• Како из Вашег угла изгледају проблеми у аграру?
– Има их много. Постоји, у ствари, један хетероген скуп проблема са којима се аграр у овом моменту суочава. Ако пођемо од најприсутнијих, који се лако могу уочити, онда је то недовољно структурисан вертикални ланац у производњи хране, што са собом повлачи нестабилно тржиште пољопривредних производа и нестабилне цене, цене које последњих неколико година варирају. То јесте генерално светски тренд, али мислим да је било простора да се код нас умање флуктуације цена и ризик коме су произвођачи изложени. Па, ако те проблеме изведемо на један заједнички именитељ, онда би то свакако била чињеница да веома дуго, готово целу деценију, немамо стабилну аграрну политику. Наша аграрна политика много варира. Нема стабилности и то се негативно одражава на доходак произвођача јер су изложени великом ризику који је недопустив за сектор као што је овај. Познато је да ту постоје вишегодишњи циклуси. У неким производњама они иду и од пет до осам година, и ако нема стабилне политике, онда су произвођачи изложени тржишној нестабилности а потрошачи трпе због неодговарајуће структуре понуде. Крајњи резултат је да су ефекти од извоза, колико год да су још релативно високи, нижи од оног што пољопривреда може да понуди.
Опширније у штампаном издању
