Naročito je opasno to što kriza dovodi do gubljenja poslovnog poverenja i optimizma. Jer, privredni život zavisi od zdrave motivacije koja podrazumeva veru u budućnost, ali i to da oni koji najviše doprinose mogu i najviše da uberu
проф. др Љубомир Маџар
To što je država krenula da interveniše u privredi i namerava da bude većinski vlasnik RTB Bora ili, recimo, Azotare, a već je skrojila i rešenje za Zastavu, izaziva dvostruku zebnju. Kad krene da interveniše na jednom mestu, onda se sa mnogo mesta javljaju zahtevi da slično učini i tamo. A ona ni za Kragujevac nema dovoljno sredstava. Iz budžeta se ne može više iscediti jer je već napet i nategnut. To se najbolje vidi iz planiranog deficita od 1,5 odsto koji bi, s obzirom na ispoljene nepovoljne tendencije, mogao da ispadne i veći. Dakle, prva opasnost je u tome što će i drugi tražiti sličnu spasonosnu intervenciju, a država nema novca ni za ovih nekoliko najugroženijih. Druga opasnost je mogućnost povratka na nekakav državni kapitalizam. Mi smo, međutim, od 2000. naovamo, a mnogi i prethodnih deset godina, sve vreme dokazivali da država ne može biti dobar niti vlasnik niti investitor, a ponajmanje dobar preduzetnik u tržišnom miljeu za koji smo se, valjda, neopozivo opredelili. Upravo zato smo krenuli u tranziciju, da transformišemo sve to u šta se sada vraćamo. Ni jedna vlada ne može biti dobar privrednik, a naročito ne naša koja upravlja jednom politički fragmentiranom zemljom i koja je i sama skrpljena posredstvom jedne više nego raznorodne koalicije – ističe u intervjuu za Magazin Biznis dr Ljubomir Madžar, dugogodišnji profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta.
Kako Vi vidite ovu sadašnju svetsku ekonomsku krizu?
– Reč je zaista o globalnoj krizi, i to zbog njene dve bitne karakteristike. Prva je da je zahvatila ceo svet i da nema zemlje koju ona nije zapljusnula, pa je po tome nesumnjivo globalna. I drugo, globalna je i po broju, tj. obuhvatnosti ekonomskih agregata koje pogađa i koji su ušli u zonu nepovoljnih kretanja. Drugim rečima, smanjuje se stopa rasta bruto domaćeg proizvoda, opada zaposlenost i povećava stopa nezaposlenosti, javljaju se teškoće kad treba izvoziti i nepovoljna kretanja u domenu platnog bilansa. Jedini pokazatelj koji je na neki način izuzet od opšteg pogoršanja je inflacija. Izgleda da u većem delu sveta kriza ne proizvodi veću inflaciju, a negde se čak očekuje i smirivanje rasta cena.
Ima raznih procena koliko će kriza trajati?
– Koliko će kriza trajati, veoma je nezahvalno prognozirati, ali krizu treba ozbiljno shvatiti. Nema mesta zluradim komentarima oji su se čuli jesenas, u početnoj fazi krize. One koji su sa nekom nasladom govorili o krizi kao posledici „neodgovornostii nekompetentnosti američkog rukovodećeg establišmenta” kriza je ubrzo žešće ošinula nego i same SAD. Kriza je kao onaj Andrićev povodanj u romanu „Na Drini ćuprija”: „Kad dođe velika nesreća, kakva je poplava, muslimani i hrišćani zaborave na svoje verske razlike, pokupe se, ispomažu se i pokušavaju zajednički da izbegnu najveće štete“. To bi, otprilike, moglo da bude i pravilo ove sadašnje krize: iko nije pošteđen i svako ima motiv da joj se nekako odupre. Ali, to odupiranje e treba da ide na račun drugoga. Jer, taj put ne vodi daleko; on ne može da se ne pretvori u razorni niz rastućih međusobno nanesenih šteta.
Opširnije u štampanom izdanju
