U gotovo svim zemljama sveta, pa i u našem okruženju, privatni i državni sektor deluju kao jedan sistem medicinske zaštite. U Srbiji, nažalost, pacijent koji se opredeli za usluge privatnih ustanova, svoje lečenje plaća dvostruko: prvo kroz doprinose za državno osiguranje, a posle novčanik otvara i za privatnika

Jasmina Knežević

U Beogradu je sredinom maja održana konferencija “Lideri u zdravstvu” na kojoj su predstavnici najuglednijih zdravstvenih ustanova sveta govorili o međunarodnim trendovima i izazovima zdravstvenog menadžmenta. Direktor čuvene američke klinike Mejo, predsednik borda grupe Vodeće švajcarske bolnice, generalni direktor Coxa bolnice za ortopedsku hirurgiju iz Finske, rukovodioci bolnice iz Čikaga ukazali su na nove tokove upravljanja kvalitetom, troškovima i ljudskim resursima u zdravstvenim ustanovama, ali i o liderstvu u ovoj važnoj oblasti života u kojoj svaki čovek, ranije ili kasnije, zatraži pomoć.

Svoje utiske sa ovog skupa i paralelu koja poredi zdravstvo u svetu i u Srbiji, za naš časopis iznela je dr Jasmina Knežević, direktorka i suvlasnica Bel Medic klinike u Beogradu. Njena prva impresija jeste da je dobar i efikasan zdravstveni sistem obavezno integrisao usluge i privatnih i državnih institucija, bolnica, klinika, domova zdravlja, bez obzira u kojoj proporciji. Dok, na primer, u SAD oko 90 procenata medicinskih usluga pruža privatni sektor, a u Evropi ta srazmera je pola-pola, efekti sinergije ova dva sistema su evidentno dobri, deluju kao celina i rade jedni za druge, na nedvosmislenu korist pacijenata.

Opširnije u štampanom izdanju