Они који одлучују морају бити свесни невоља у које се може упасти ако се не буде трошило у складу са могућностима. Зато је потребан широк консензус на принципу „стрпљен спашен“ како би се прегурала година у коју се улази и избегао ризик формирања спирале курс – цене – курс
Boško Živković
Нема дилеме да се улази у годину бремениту проблемима која ће, иако има знакова рањивог опоравка индустријске производње, бити много тежа и сложенија за оне који доносе одлуке. Два су основна разлога за то: један су проблеми који се преносе, а поготову онај највећи у виду огромне екстерне неравнотеже, а други су опасности које носи са собом предизборна година кад се увек превише троши. Они који управљају економским активностима морају бити свесни невоља у које се може упасти ако се не буде трошило у складу са могућностима. Зато је потребан широк консензус на једном елементарном принципу „стрпљен спашен“, како би се прегурала година у коју улазимо. Осим тога, врло је битно да се одржи сарадња са ММФ-ом и после истека овог аранжмана, а то може бити и нека друга, мекша врста споразума – оцењује у интервјуу за Економетар др Бошко Живковић, професор на београдском Економском факултету и председник Савета гувернера Народне банке Србије.
• Ви, дакле, сматрате да је Србији неопходан нови аранжман са ММФ-ом, после овог који истиче у пролеће следеће године?
– Недвосмислено и без икаквих ограда мислим да би било добро одржати сарадњу са ММФ-ом и после априла, када истиче садашњи аранжман. Наша обавеза према Фонду је толико велика да чак и ако не потпишемо никакав споразум, не могу се игнорисати њихове сугестије и њихово присуство које из тога следи. Ако је већ тако, онда је боље да после истека овог споразума склопимо неки од „мекших“ аранжмана. Моја је претпоставка да би то могао бити тзв. сигурносни или аранжман предострожности, који не би имао тако строге критеријуме извршења какве има садашњи споразум. Таква врста аранжмана би била добра све док не решимо проблем високог спољнотрговинског дефицита. Свестан сам тога да политичари нису за то јер је то, поједностављено, нека врста „гвоздене кошуље“ која ограничава дискрециону моћ Владе и појединачних министара. Отуд се у условима раширеног популизма споразум са Фондом доживљава као сметња. Притом треба имати у виду да ММФ мења своју доктрину регулације у смеру шире дефиниције стабилности. Концептуално гледано, такав аранжман је у корист грађана јер смањује вероватноћу брзог ширења инфлације или рецимо дефицита.
Опширније у штампаном издању
