Треба стварати услове за улазак већег броја мањих гринфилд улагања, за неку врсту нове реиндустријализације земље и припремати се за улазак великих играча из света, након уласка Србије у ЕУ, укључујући и нове фондове националног богатства који сада настају  

Boško Živković

Иако се укупан јавни дуг Србије повећава, он је још увек знатно испод критичне вредности, будући да је његово учешће у БДП испод 30 одсто. Фер је подсетити да је, према Мастрихтском споразуму, граница испод које се јавни дуг државе третира као оптимални 60 посто. Међутим, пошто је код нас тај ниво толеранције нижи, било би мудро да се као максимална могућа граница постави 40 одсто, а не 60 одсто, колико допушта већ споменути споразум. Ту су, осим тога, још веома важне две ствари о којима би званичници морали да брину. Једна је да ново задуживање државе има смисла ако то значи њено веће ангажовање у изградњи инфраструктуре. С друге стране, задуживање ради покривања буџетског дефицита и давања разноразних субвенција, које се сваког дана измишљају, не видим као добро решење. То јесте политички корисно на кратак рок, али је на дуги рок врло опасно. Могло би врло брзо да доведе учешће јавног дуга у БДП према критичним вредностима, тим пре што се најављују нови кредити – упозорава у интервјуу за Економетар др Бошко Живковић, професор београдског Економског факултета и члан Економског савета премијера Србије.

• Какви су ризици великог приватног спољног дуга?

– Било би ризичније да је држава презадужена, а она у укупном спољном дугу учествује са око једном трећином. То значи да у структури нашег спољног дуга доминира приватни, а то су зајмови домаћих банака и предузећа која су се последњих година директно задуживала у иностранству. Према неким нашим проценама, велики део тог приватног дуга отишао је у финансирање изградње некретнина, што значи да постоји имовина. Евентуално банкротство дужника не би оптеретило буџет али би могло да изазове велики поремећај. Драматично би се угрозио кредитни рејтинг земље, па би се до нових кредита знатно теже долазило и били би знатно скупљи јер би камате, сасвим сигурно, порасле.

• Какве су још последице могуће?

– У таквим ситуацијама долази и до брзе дестабилизације курса. Јер, чим крене убрзано повлачење капитала, мења се однос понуде и тражње на девизном тржишту, курс убрзано расте и централна банка у тим околностима не може да заустави депресијацију курса. То су искуства азијске кризе, али и оне с краја прошле године, у Пољској или рецимо Мађарској. И у томе су потенцијални ризици. Због свега тога врло је важно да се одржи бечки споразум, који је постигнут уз асистенцију ММФ-а и који је омогућио да се одржи спољна ликвидност и за време најтеже кризе. Било би, наравно, добро када би будући приливи капитала знатно више ишли кроз директна улагања, а мање кроз кредитне канале.

Опширније у штампаном издању