Држава не треба даље да се задужује и повећава јавни дуг. Пошто су Србији потребна додатна средства, „стоп“ за задуживање значи да се морају учинити проходним сва три канала дотока новца – преко пословних банака, страних директних инвестиција и дознака из иностранства
Boško Živković
Јавни дуг је већ сада на критично високој граници, а чека нас његово увећање по основу нових кредита и реституције. То практично значи да постоји ризик да у врло кратком року пробијемо границу предвиђену мастрихтским споразумом, а то је 60 одсто учешћа јавног дуга у БДП-у. Криза јавног дуга може се појавити већ на том нивоу задужености и то треба знати како се превише оптимистички не би ишло у нова задуживања према иностранству. Зато, по мом мишљењу, није добра стратегија новог задуживања државе, већ она која би значила рационализацију крупних буџетских расхода, пре свега субвенција. Пошто су Србији потребна додатна средства, ово „стоп“ за даље задуживање државе значи да се морају учинити проходним сва три велика канала дотока новца – преко пословних банака, страних инвестиција и дознака из иностранства. Они су у овој години били умртвљени јер су се банке у значајној мери раздуживале према иностранству, стране директне инвестиције су у целом првом полугођу тежиле свега пола милијарди евра, а дознаке су опале јер су због избора, они који шаљу новац постали врло опрезни. Зато се за новац не треба окретати ка држави, већ ка овим каналима притицања пара – истиче у интервјуу за Економетар др Бошко Живковић, професор на београдском Економском факултету и донедавно председник Савета НБС.
• Изгледа да ће и на средњи рок јавни дуг бити у опасној зони?
– Ту нема дилеме и та опасност постојаће из најмање два разлога. Један је пад бруто домаћег производа, а други, наша сличност са Грчком. Кад је реч о БДП-у не зна се поуздано колики је био његов стварни пад у 2011. Притом, има неких наговештаја да би овогодишњи минус БДП-а могао да буде и већи од два одсто. С друге стране, Србија је по много чему слична Грчкој, али је много мање развијена и изложенија опасностима. У чему је главна сличност? Имамо као и Грчка два велика дефицита – буџетски и платно-билансни. Та два дефицита су повезана. Сличност је и у томе што је наш главни дуг претежно деноминован у страној валути. Чак и домаћи јавни дуг, као што је девизна штедња, као што ће будуће обвезнице за репатријацију бити деноминоване у евре или доларе. То на средњи рок значи опасност да измакну контроли дуг и камате по основу тога, које увећавају буџетски дефицит. Наравно, наш проблем се може појавити на много нижем нивоу него у Грчкој. Све ово треба имати у виду да се држава не би заносила илузијом да ниво задужености Србије није велики.
Опширније у штампаном издању
