Штета је што је сада, у поређењу са прве две године након демократских промена, домаћа реформска енергија битно опала, па данас проблема са завршетком транзиције има на свим странама

– Укупно гледано, још доста тога треба урадити док се не дође до стандардног тржишног система који имају напредне европске земље, што ће значити да је транзиција успешно окончана. Штета је што је сада, у поређењу са прве две године након демократских промена, домаћа реформска енергија битно опала, па данас проблема са завршетком транзиције има на свим странама. Издвојићу оне који се, на овај или онај начин, тичу приватизације. Тако рецимо, иако је рок за приватизацију друштвених предузећа истекао, хиљаду фирми још није ушло у процедуру промена. На ред стижу и стечајеви које су избегавале све владе у Србији у последњих 50 година, а не видим елан ни код ових последњих да се посегне за тим као методом приватизације. И даље има озбиљних недоумица око приватизације јавних предузећа. Тек треба решити коначан статус грађевинског и пољопривредног земљишта и шта урадити са оних преосталих 15 одсто акција које припадају грађанима. За нека од отворених питања постоје решења „спакована“ у разним пројектима чији је наручилац било Министарство привреде. Сви су завршени пре избора и на новој влади је да се определи за неко од тих решења – оцењује у интервјуу за Економетар др Бошко Мијатовић, директор економских студија и председник Управног одбора Центра за либерално-демократске студије (ЦЛДС).

Како оцењујете, да ли се у новом року који се спомиње, а то је крај ове године, може окончати приватизација друштвених фирми?
– То није немогуће, јер се може направити мали „правни штос“ – да се започето прогласи урађеним. Дакле, могуће је да се формално рок задовољи, а да остане рецимо још 500 предузећа у процесу. Али и независно од тога, законски рокови у овако важним процесима нису толико битни. Они јесу подстицајни, али неће бити „смак света“ и ако се прекораче. Већи проблем је садржај те приватизације, јер је остало много лоших предузећа. Велико је питање за колико ће њих бити заинтересованих купаца. Има нешто и средњих предузећа која су била делови фирми из других република бивше СФРЈ. Нека од тих предузећа позвана су да поднесу програм приватизације али је питање шта ће се ту десити, да није можда реч само о формалном захтеву.

Начелно и конкретно

– Веома је важно оно што следи по окончању овог дела приватизације пошто би оно што не може да се прода морало да прође кроз стечај. Код стечаја се отписују дугови и остаје само имовина, зграде, машине и нешто капитала, што прелази у руке неког другог. То је, по мом мишљењу, добар радикалан начин приватизације, кроз стечај.

Манипулације буџетом

– Сведоци смо и неких јефтиних манипулација које не доликују пристојној земљи. Тако, рецимо, у предлогу буџета за 2007. није на ваљан начин урачунат Национални инвестициони план. Кад се тај рачун боље изведе, видљиво је да нема суфицита од 23 милијарде динара, као што формално тамо пише, већ имате дефицит од 30 милијарди динара.
Слично је урађено и у 2005. кад буџетског суфицита, заправо, није било јер је он био монтиран на тај начин што је одложен повраћај ПДВ-а за јануар 2006. Држава тада није поступила по закону према онима којима је тај повраћај требало извршити у децембру 2005, па је самим тим исказан већи ниво прихода, односно лажни суфицит, оцена је др Мијатовића.

О томе шта урадити са преосталих 15 одсто акција које припадају грађанима постоје различита мишљења?
– Познато је да је закон предвидео могућност поделе преосталих акција грађана, али је то урађено на једном врло начелном нивоу, дакле неоперативно. Зато је то начело морало да се преточи у неке конкретне предлоге. Једна радна група стручњака је радила на томе – др Бошко Живковић, др Миодраг Зец, др Мирко Васиљевић – предлажући да се створи национални инвестициони фонд у који би се слиле све акције намењене грађанима. Акције тог фонда би потом биле подељене становништву. Постоји ту и друга идеја за коју се залажемо др Драгор Хибер и ја, полазећи од чињенице да на средњи и дуги рок предстоји још већа криза пензионог система у Србији, проистекла најдиректније из демографских кретања. Реч је о томе да је све мања активна популација а све је више пензионера. Према неким пројекцијама, за 30 година ће наспрам једног пензионера бити свега 1,6 људи у активном добу, дакле оних од 15 до 60 година старости. Имајући то у виду, предложили смо пројекат стварања пензионог инвестиционог фонда, дакле државног фонда намењеног финансирању пензија када то буде потребно. У тај фонд би се сливале различите акције и имовина. Ту би се нашле преостале акције у власништву ПИО фонда, које тренутно поседује Акцијски фонд, а стечене су по закону о приватизацији из 1997. године. Затим, акције намењене бесплатној подели становништву из друштвеног капитала као и оне из државног капитала. У тај фонд слиле би се, такође, и непродате акције из друштвеног капитала које се налазе у Агенцији за приватизацију и Акцијском фонду.

Пошто ПИО фонд има много потраживања на основу својих улагања из претходних деценија, попут неких бања и туристичких центара, и то би се могло пребацити у фонд о коме говорим. Дакле, према нашем предлогу, доста тога што остане непродато након завршетка приватизације могло би да заврши у том фонду, чиме би се смањио терет финансирања будућих пензија. Сличне фондове имају многе земље и то даје солидне резултате, због чега сматрамо да је то добра и реална идеја.

Независно од тога, не чини ли Вам се да би многи више волели да сада добију нешто „кеша“, него неку дугорочну сигурност за пензионере уопште?
– Ја то разумем и свестан сам тога, али је мој приступ другачији – треба урадити нешто што даје дугорочну сигурност и добро је за земљу. Уосталом, ако се процењује на шта могу рачунати грађани по основу 15 одсто из тендерске приватизације, долази се до неких пар стотина евра по реалистичким проценама.

Без звона за крај

– Тешко је сад рећи када ће се завршити наша транзиција јер нема звона које ће тада аутоматски зазвонити. Потребно је да се заврше све преостале промене а оне сада не иду потребном брзином јер су главни покретачи реформи код нас постали ММФ и Светска банка. Део кривице за губљење времена у овом процесу приписујем и пропорционалном изборном систему, односно коалиционим владама у којима се праве разни компромиси и избегавају рискантнији потези, каже др Мијатовић.

Уместо закупа продаја

И о приватизацији земљишта могу се чути различита мишљења. Како Ви то видите?
– Пошто постоје различити типови земљишта, морају се применити различити модели приватизације. Од тога смо и пошли Борис Беговић, Драгор Хибер и ја у студији коју смо радили за потребе Министарства привреде. За овој посао добили смо похвале од наручиоца али су у међувремену стигли и парламентарни избори, па све стоји. Зато бих само укратко образложио суштину нашег предлога. На пример, неизграђено земљиште у граду могуће је вратити бившим власницима на основу денационализације. Улице, тргови, паркови остали би, логично, у државној својини. У комплексној шеми коју предлажемо предвиђена је, рецимо, и продаја слободног земљишта лицитацијом, што би било повољно за локалне заједнице јер би оне могле доћи до значајнијих прихода за то земљиште. Има и продаја по повлашћеним условима постојећим корисницима из области становања. Тако, рецимо, има случајева да је ранији власник земљишта и даље власник куће на тој парцели. Дакле, идеја је да земљиште треба приватизовати на најједноставнији и најефикаснији начин, што је посебно важно за стране инвеститоре који имају стално проблема са нашим специфичним системом коришћења градског земљишта, па се често уздржавају од градње, бојећи се да не упадну у неку замку.

Шта са пољопривредним земљиштем?
– Наш предлог је различит од овог што се сада ради. Ми нисмо за то да се земљиште даје у закуп, већ да се одмах продају разумно велике парцеле, од неколико десетина хектара. За индивидуалне пољопривреднике предвидели смо могућност отплате на рате, слично оном што је омогућено домаћем физичком лицу у поступку приватизације.

Непотребно одлагање НИС-а

Често се може чути да је приватизација јавних предузећа велики испит за државу, а она као да још нема јасан став о томе?
– Ту се промене, а мислим пре свега на реструктурисање ових система, заиста одвијају споро. Ипак, има пројеката који се тичу управо приватизације великих државних инфраструктурних предузећа, а и влада је преузела неке обавезе пре више од годину дана, али се на томе ништа није радило. Ја, заиста, не разумем зашто се одуговлачи са приватизацијом НИС-а. То је комерцијална нафтна компанија која није од државног значаја и нема разлога да је у државном власништву. А због тог одуговлачења, цех плаћају и домаћа привреда и грађани у виду скупог горива.

Штета је што благовремено није продат и ЈАТ, у време кад му је извесну предност давала својеврсна заштита домаћег тржишта у бившој Југославији, па онда и у СЦГ. Сада ЈАТ не може да рачуна на развијени домаћи саобраћај, а у међународном је заиста огромна конкуренција. Отуд је и питање да ли ће се појавити неки иоле озбиљнији купац.

Корекција курса

Велики спољнотрговински дефицит је свакако резултат још непромењене структуре домаћег извоза, али је ту свој данак узео и нереалан девизни курс. Отуд би добро било кориговати курс, комбиновано са рестриктивном фискалном политиком. Контрааргумент оних који се не слажу да потцењеност стране валуте дестимулише извоз, обично се своди на то да ће ефикасност домаћих предузећа бити већа кад буду приватизована, па им тада неће сметати курс јер ће и за њих постати реалан. Ево, до сада је приватизован највећи део оног што вреди у српској привреди и шта се десило – нема производње намењене извозу, а дефицит расте. Очигледно је, значи, да је уз остало, и курс важан фактор спољнотрговинског биланса, закључује др Бошко Мијатовић.

Наш велики проблем је Железница, као велики губиташ, па је питање да ли је уопште потребно да постоји, сем неких међународних пруга. У сваком случају, морају се укинути многе нерентабилне пруге како би се путнички саобраћај свео на неку бар минимално рентабилну меру. То мора да прати и анализа о томе који део теретног саобраћаја може опстати пошто сада нема много индустрије, па је промет знатно мањи. Има нешто теретног саобраћаја, типа превоз цемента и жита. Лоше је то што анализу о оправданости постојања железничког саобраћаја никада није радио неко непристрасан, већ увек пристрасни људи који су закључивали да нам је железница потребна. А време је да се поштено погледа шта и у којој мери може да опстане а шта се мора угасити. Свега тога није било јер се увек, изгледа, полазило од тога да би синдикат могао да позове на штрајк који би блокирао земљу. Из тих разлога су ту и плате биле релативно пристојне.

Нисте споменули ЕПС?
– Код ЕПС-а је ситуација много компликованија и ту не бих заузимао неки чврст став, тим пре што се не сматрам стручним за ову област. Знам да су понегде приватизовани и овакви системи. Тачно је да је ЕПС могуће поделити на две основне делатности – производњу и пренос. Пренос би могао да остане у јавном власништву али да се користи под неким конкурентним условима, уз познату, разумну тарифу. Кад је реч о производњи, видљиво је да је ту чак и у земљама ЕУ, где су државе још увек веома јаке, дошло до дерегулације у промету струје. Произвођачи из једних земља продају струју другима и ту нема никаквих препрека.

Како оцењујете, зашто су тако споре промене структуре домаћег извоза па имамо висок дефицит спољнотрговинског биланса?
– Очигледно је да нема гринфилд улагања, односно нових капацитета намењених пре свега извозу, што отвара причу о амбијенту за то. Уместо тога, готово све стране директне инвестиције у нашу земљу везане су за приватизацију, а то значи и за капацитете који превасходно задовољавају домаће тржиште. Нема великих капацитета чији је знатан део производње намењен извозу, већ су то фирме које су и раније, као и сада, радиле углавном за домаће тржиште – од цементара, преко прехрамбене до хемијске индустрије. А кад је извоз знатно мањи од увоза, логичан је и велики спољнотрговински дефицит. Поменуо бих овде и нереалан девизни курс који не стимулише извоз, већ увоз.

Хоће ли спорост у формирању нове владе имати утицаја на макроекономску стабилност у овој години?
– Мислим да неће. Демократија у Србији је довољно сазрела да може поднети изборе и неколико месеци, условно речено, губитка времена до формирања нове владе. Уосталом, влада мора да функционише нормално и у том периоду, као да избора није било, можда са нешто мањим капацитетом. Мој је утисак да се више губи на реформском плану, јер се ту застало, него код текућих привредних кретања.

Катарина Секулић