Почетни улог у пројекат ИТЕР износи десет милијарди евра а реактор би био у стању да применом такозване контролисане термонуклеарне фузије производи огромну количину веома јефтине енергије

Убеђени да су на путу да Сунце „спусте“ на Земљу и човечанству тако обезбеде, практично, непресушиви извор енергије, представници Европске уније, САД, Русије, Кине, Индије, Јапана и Јужне Кореје потписали су, крајем новембра прошле године, мега споразум о изградњи реактора који ће производити такозвану чисту нуклеарну енергију, без забрињавајућег нивоа радијације. Иако је овај споразум већ назван историјским, питање је да ли ће моћи и да се реализује. То би поуздано требало да се зна тек за десетак година.

Технолошки најразвијеније земље планете, истинске локомотиве глобализације, удружиле су се политички, научно и финансијски са циљем да обезбеде дугорочну и сигурну замену за фосилна горива, која су, иначе, на измаку. Циљ је изградња реактора који би био у стању да применом такозване контролисане термонуклеарне фузије производи енергију. Уколико би пројекат успео, свет би се ослободио штетних гасова које емитују сва фосилна горива данас у употреби, а исто тако и опасности од увек могућних хаварија класичних нуклеарних електрана, односно, радијације. Истовремено, добила би се огромна, готово непресушива, количина енергије.

Све је ово прича из сна који тек треба да се оствари. Научници који су ангажовани на пројекту ИТЕР (Интернационални термонуклеарни енергетски реактор), како се званично назива овај велики подухват, дуго ће разбијати главу док не схвате како да у својим софистицираним лабораторијама створе услове какви владају у средишту Сунца. Само у том случају њихов сан ће постати јава.

Токамак

Токамак је комора тороидног облика унутар магнетних калемова у којој се контролише плазма при изузетно високој температури и притиску, у условима какви, иначе, постоје само у звездама. Нуклеарна фузија омогућава да се, у таквим условима, језгро атома лаких елемената, на пример, деутријума и трицијума, сједине у тежи, уз ослобађање енормних количина енергије, која би се могла користити за добијање електричне струје.
Токамак је назив руске скраћенице (Тороидалнаја камера магнетнаја каћуша), јер су на пут којим сад крећу научници из више земаља први указали Руси Андреј Сахаров и Игор Там. Они су 1968. године конструисали прву комору и у њој успешно контролисали плазму на температури чак већој од предвиђене. Због многих, у то време нерешивих проблема, пројекат није реализован, али се од њега никад није одустало.

Иако крајње компликован за реализацију, пројекат укроћивања нуклеарне фузије теоретски је прилично једноставан. За разлику од фисије (цепања атома) и коришћења тешких елемената, фузија иде на спајање и то лакших елемената у теже, баш као што се догађа у средишту звезда, на Сунцу, на пример. На температури која се изражава милионима степени Целзијусових и под застрашујућим притиском, атомска језгра водоника фузионишу се у хелијум, што резултира ослобађањем огромне енергије. Могу ли се услови који владају у средишту Сунца „спаковати“ у реактор и тако, преко њега, обезбедити енергија „за вјек и вјекова“ и то за читаву планету? На ово питање и неки међу скептицима у оквиру највиших научних кругова одговарају потврдно, али се прибојавају да ће се најтеже решити проблем да топлота уложена у стварање енергије за слободну експлоатацију, односно, за потрошњу, буде мања него што би била према рачуницама на основу досадашњих експеримената.

Тежи се ономе што је познато под називом „токамак“ – да се у специјалним, за лаике сасвим неразумљивим, условима произведе много више енергије од оне која се за ту производњу улаже. Данас се у неким лабораторијама које су најдаље отишле на путу истраживања ове врсте и даље више енергије троши као погонска снага за реактор, него што би се од реактора добило енергије за комерцијалну експлоатацију.

Уколико пројекат ИТЕР, ипак, буде реализован то ће значити да ће проблем енергетике бити решен. Да управо у то верују најразвијеније земље света потврђује чињеница да је договор о стварању реактора новог типа остварен и да је сада све (укључујући огромне суме новца) препуштено научницима. Тимови научника земаља учесница у пројекту радиће одвојено, али уз сталну међусобну сарадњу. Сам нуклеарни реактор, иначе, градиће се у једном месту на југу Француске. Да ли ће научници успети или не знаће се, према њиховим садашњим проценама, за, отприлике, двадесет до двадесет пет година.

Слободан Алексендрић