Верица Валчић, бивша финансијска директорка „Пролетера“, и њен супруг Драган Валчић, бивши директор „Техномашине“ у Лесковцу, кад су остали без посла, „ускочили“ у лимарску радњу где ће дочекати пензију

Иако су јој лим, гвожђе, челик, мехови, наковањ, чекић, клешта, маказе и други алат увек били у близини, Верица Валчић није ни сањала да ће постати – лимарка. Да је знала каква је будућност чека, каже, не би ни уписивала факултет. Али, животни токови су непредвидиви. Завршила је економски факултет и запослила се у фабрици за производњу прикључних пољопривредних машина „Пролетер“ у оквиру некадашњег „Леминда“ у Лесковцу. Догурала је до места финансијског руководиоца и након 25 година рада, остала без посла.

– Нисам се двоумила шта да радим. Одмах сам отишла у лимарску радњу покојног свекра Божидара, која је већ била регистрована на моје име као допунска делатност. Када сам остала без посла, нисам могла да се пријавим на тржиште рада као економиста из радног односа, зато што сам власник пољопривредног земљишта. Отац ми је умро 1993. године и ја сам наследила хектар земље у родном Загужану, па сам једино могла да се осигурам као пољопривредни произвођач, као сељанка. Зато сам одмах прешла на радњу, каже новопечена лимарка.

Она, додуше, не сече лим и не прави пећи, канте, роштиље, умиваонике, свећњаке, разне левке и додатке за машине за месо и колаче. То је посао младог радника који је овде пекао занат. Однедавно је ту и њен супруг Драган, машински инжењер, донедавно директор предузећа „Техномашина“. И он је остао без посла и пријавио се на тржиште рада где му је остало још шест месеци. Након тога ће Верица да га прими као свог радника или ће сам да плаћа осигурање.

Опширније у штампаном издању